Prva godina života

Da bi se razvio, bebinom mozgu potrebna je ljubav. Presudno je ono što se dešava tokom prve godine.

AUTOR: JUDIDŽIT BATAČARDŽI | OBJAVLJENO: 07. 12. 2015.

Pred kraj osamdesetih godina prošlog veka, kada je američkim gradovima harao krek, Halam Hert, neonatolog iz Filadelfije, bila je zabrinuta zbog oštećenja na mozgu beba čije su majke zavisnici. Ona je sa svojim kolegama proučavala decu iz siromašnih porodica, poredeći četvorogodišnjake koji su bili izloženi ovoj drogi sa onima koji nisu. Nisu pronašli nikakve značajne razlike. Umesto toga, otkrili su da je količnik inteligencije dece u obe grupe bio niži od prosečnog. "Ti mališani su bili preslatki, ali je njihov količnik inteligencije bio 82 ili 83", kaže Hertova. "Prosečan količnik inteligencije je 100. Bili smo šokirani." Istraživači su zbog tog otkrića pažnju sa razlika između te dve grupe preusmerili ka onome što im je zajedničko: odgajanje u siromaštvu. Da bi razumeli okruženje u kom ta deca odrastaju, istraživači su posećivali njihove domove sa spiskom pitanja: da li roditelji u kući imaju bar deset knjiga za decu, gramofon i ploče sa pesmama za decu i igračke koje će im pomoći da nauče brojeve. Beležili su da li se roditelji deci obraćaju nežnim glasom, da li se trude da odgovore na njihova pitanja, da li ih grle, ljube i hvale.Istraživači su ustanovili da su deca koja su kod kuće uživala veću pažnju i negu po pravilu imala viši nivo inteligencije. Deca koja su bila više kognitivno stimulisana pokazivala su bolje rezultate pri rešavanju jezičkih zadataka, a ona koja su nežnije odgajana bila su bolja u rešavanju memorijskih zadataka.

Mnogo godina kasnije, kada su ta deca ušla u pubertet, istraživači su snimili njihove mozgove pomoću magnetne rezonance i uporedili ih sa beleškama o količini nežnosti koju su ta deca primala u uzrastu od četiri i osam godina. Ustanovili su da postoji jaka veza između odgoja pri uzrastu od četiri godine i veličine hipokampusa – dela mozga povezanog sa pamćenjem – ali nisu pronašli nikakvu vezu između odgoja u uzrastu od 8 godina i hipokampusa. Ti rezultati su pokazali da je emotivna podrška okruženja u najranijem detinjstvu od presudnog značaja.

Filadelfijska studija, objavljena 2010. godine, bila je jedna od prvih koja je pokazala da iskustva iz detinjstva određuju strukturu mozga u razvoju. Od tada su i druge studije ukazale na vezu između socioekonomskog statusa roditelja i razvoja bebinog mozga. Iako se bebe rađaju sa mozgom neverovatnog kapaciteta, njegov dalji razvoj presudno zavisi od uticaja okoline. Naučnici danas rade na tome da precizno utvrde na koji način interakcija između nasleđa i odgoja utiče na razvoj mozga.

Zavirujući u dečje mozgove pomoću novih aparata za snimanje, naučnici razotkrivaju misteriju – kako dete od novorođenčeta koje jedva da može da vidi napreduje do toga da do pete godine ume da govori, vozi tricikl, crta i stvori zamišljenog prijatelja. Što više otkrivaju o tome kako deca ovladavaju jezičkim i numeričkim veštinama, kao i emocionalnom inteligencijom tokom ovog perioda, naučnici sve više uviđaju da je mozak bebe neverovatna mašina za učenje. Njegova budućnost je – u velikoj meri – u našim rukama.

Ako je metamorfoza grupa ćelija u periodu dojenja jedno od najvećih čuda života, onda je to i transformacija tog novorođenčeta u bebu koja hoda, govori i ume da pregovara o odlasku na spavanje. Radeći na ovom tekstu, gledao sam kako se to čudo odvija pred mojim očima i kako moja kćerkica od nemirnog zamotuljka koji ume samo da kmeči kad je gladna postaje odvažna trogodišnjakinja koja insistira na tome da pre izlaska iz kuće stavi svoje naočare za sunce. Procvat njenih mentalnih i emocionalnih sposobnosti odvijao se kao niz čuda, što je samo produbilo moje oduševljenje spretnošću sa kojom bebin mozak razumeva svet.

Svaki roditelj ume da prepozna prekretnice koje je beba savladala na tom putu. Sa dve godine je shvatila da ne mora da me drži za ruku dok hoda trotoarom; za mojom rukom je posezala samo kada je trebalo da pređemo ulicu. Negde u istom tom uzrastu naučila je da stopalom zapuši odvod u kadi i da tako ono što je trebalo da bude kratko tuširanje pretvori u vragolasto kupanje. Pre nego što je napunila tri godine, umela je da vodi duže razgovore i da sklapa rime: "Ako slatkiš bude ružan, Vili Vonka biće tužan."

Uprkos tome što decu odgajamo već milenijumima, mi ni izdaleka ne razumemo kako se odvijaju te gigantske promene u kognitivnim, lingvističkim, logičkim i planskim sposobnostima beba. Munjeviti tempo razvoja tokom ranog detinjstva poklapa se sa periodom formiranja ogromne neuronske mreže. Pri rođenju mozak ima skoro stotinu milijardi neurona, isto kao i u odraslom dobu. Kako beba raste, primajući gomile čulnih nadražaja, neuroni se međusobno povezuju, tako da do treće godine oforme oko stotinu biliona takvih veza.

Različiti stimulansi i zadaci, kao što su slušanje uspavanke ili posezanje za igračkom, pomažu pri uspostavljanju različitih neuronskih mreža. Ponovnim aktiviranjem ta neuronske mreže postaju jače. Omotači oko nervnih vlakana – sačinjeni od izolacione materije nazvane mijelin – gomilaju se duž puteva koji se često koriste, omogućavajući tako brži prenos električnih impulsa. Veze koja se ne upotrebljavaju odumiru usled nekorišćenja veza, tj. sinaptičkih pukotina. Između prve i pete godine, pa onda opet u periodu rane adolescencije, mozak prolazi kroz cikluse formiranja i eliminacije različitih neuronskih mreža, pri čemu iskustvo igra ključnu ulogu pri odabiru onih koje će opstati.

Kako se nasleđe i odgoj kombinuju pri oblikovanju mozga, nigde nije očiglednije nego na primeru razvoja jezičkih sposobnosti,  za šta je odgovorna genetika i kako je bebe dopunjuju? Da bih saznao kako naučnici pokušavaju da odgovore na ovo pitanje, odlazim u posetu kod Žudit Žerva, kognitivnog neurologa pri Univerzitetu Dekart u Parizu, koja je proteklu deceniju provela analizirajući lingvističke sposobnosti dece stare od nekoliko dana do nekoliko godina. Sačekuje me na stepeništu Bolnice "Rober-Debre" u Parizu, gde Žervaova sprovodi jedan eksperiment na novorođenim bebama.

Pratim je do prostorije koja se nalazi niz hodnik u odnosu na porodilište. Prvi ispitanik za ovo jutro uvezen je na kolicima, zamotan u tufnasto roze ćebence, u pratnji svog tate. Asistent navlači na bebinu glavu kapicu prepunu senzora nalik na dugmiće. Plan je da se prate reakcije bebinog mozga dok se puštaju različite audio-sekvence, kao što je nu-ja-ga. Ali pre nego što je moglo da se započne bilo kakvo posmatranje, beba i sama počinje da pišti od plača, pokazujući da ne želi da sarađuje. Asistent žurno skida kapicu, a tata počinje da ljuljuška bebu.

Nakon njihovog odlaska Žervaova, koja je samo pre nekoliko meseci i sama postala majka, saopštava mi da su ovakvi neuspesi uobičajeni. Unose drugu bebu, takođe u pratnji oca. Žervaovin asistent sledi isti protokol, a posmatranje ovoga puta prolazi bez ikakvih problema. Ova beba je prespavala ceo eksperiment.

Žervaova i njeni saradnici na sličan način testirali su i koliko su novorođene bebe u stanju da razlikuju različite zvučne obrasce. Koristeći zrake blizu infracrvenog spektra, istraživači su snimali mozgove beba koje su slušale različite audio-skvence. Kod jednih zvuk se ponavljao po ABB principu, na primer mu-ba-ba, kod drugih po ABC principu, na primer mu-ba-ge. Istraživači su utvrdili da regije mozga odgovorne za govor i obradu zvuka snažnije reaguju na sekvence ABB tipa. U jednom kasnijem istraživanju otkrili su da je mozak novorođenčeta u stanju da razlikuje i sekvence sa AAB strukturom od onih sa ABB strukturom. Osim što su mogle da registruju ponavljanja, bebe su takođe bile u stanju da prepoznaju njihovu poziciju. Žervaova je oduševljena ovim otkrićem jer ređanje glasova predstavlja temelj građenja reči i gramatike. "Informacija o poziciji unutar celine ključna je za jezik", kaže. "Nije isto da li se nešto nalazi na kraju ili na početku: ’Džon je ubio medveda’ nešto je sasvim drugo od ’Medved je ubio Džona’." To što mozak bebe od prvog dana reaguje na raspored glasova pokazuje da su algoritmi za učenje jezika deo nervnog tkanja sa kojim se bebe rađaju. "Dugo smo na to gledali kao na linearan proces. Bebe prvo uče glasove, potom počinju da razumevaju reči, onda velike sklopove reči", kaže Žervaova. "Ali na osnovu rezultata nedavnih istraživanja znamo da gotovo celokupan taj razvoj počinje odmah. Bebe gramatička pravila počinju da uče od samog početka."

 Istraživači predvođeni Angelom Friderici, neuropsihologom pri Institutu za nauku o ljudskom mozgu i kognitivnim funkcijama "Maks Plank" u Lajpcigu, u Nemačkoj, otkrili su dokaze razumevanja gramatičkih pravila u eksperimentu sprovedenom na četvoromesečnim bebama iz Nemačke koje su bile izložene nepoznatom jeziku. Bebe su prvo slušale nizove italijanskih rečenica koje predstavljaju dva tipa konstrukcije: "Brat ume da peva" i "Sestra peva" Posle tri minuta slušale su drugi skup rečenica na italijanskom, od kojih su neke gramatički netačne, na primer: "Brat je peva" i "Sestra ume pevanje". Tokom ove faze istraživači su merili moždanu aktivnost novorođenčadi koristeći majušne elektrode postavljene na koži glave. U prvom krugu testiranja bebe su imale slične moždane reakcije i na tačne i na netačne rečenice. Posle nekoliko probnih krugova kod odojčadi je, kada bi čuli pogrešne konstrukcije, registrovana aktivacija potpuno drugačijeg obrasca. Izgleda da su bebe za samo 15 minuta uspele da prepoznaju tačne konstrukcije. "Nekako su morale da nauče da ih prepoznaju, uprkos tome što ne shvataju smisao rečenica", kaže mi Fridericijeva. "U ovom trenutku to još nije sintaksa. U pitanju je fonološki kodirana zakonitost."

Istraživači su pokazali da deca uzrasta od oko dve i po godine znaju dovoljno da mogu da ispravljaju gramatičke greške koje izgovaraju lutke. Čini se da većina dece do svoje treće godine ovlada znatnim brojem gramatičkih pravila. Njihov vokabular buja. Taj procvat jezičkih sposobnosti javlja se otprilike u vreme stvaranja novih neuronskih veza, što omogućava da govor bude obrađen na više različitih nivoa – na nivou zvučanja, značenja i sintakse. Ostalo je još da naučnici otkriju preciznu mapu koju mozak bebe prati na putu ka tečnom ovladavanju jezikom. No, prema rečima Fridericijeve, jasno je jedno: "Sam mozak nije dovoljan. Potrebni su i spoljni nadražaji."      

                                        

Dok sam putovala u Lajpcig da bih intervjuisala Fridericijevu, pažnju su mi privukli jedna majka i njen mali sin, koji su razgovarali u autobusu na aerodromu u Minhenu. "Šta vidiš u daljini?", pita majka dok nas autobus sa terminala odvozi ka avionu. "Vidim mnogo aviona!", odgovara dečak poskakujući od uzbuđenja. Sedeći tokom leta u redu ispred mene, njih dvoje su neprestano nadahnuto čavrljali. Majka je zastajala da odgovori na svako dečakovo pitanje dok mu je čitala jednu slikovnicu za drugom, crpeći energiju iz naizgled neograničenog rezervoara entuzijazma. Kada smo sleteli, saznao sam da je mama Merl Ferherst, kognitivni neurolog, i da proučava razvoj i socijalnu spoznaju dece. Ne iznenađuje što je rešena da primeni najnovija naučna otkrića o tome kako stimulacija može da potpomogne razvoj mozga. Tod Rizli i Beti Hart, tada oboje dečji psiholozi pri univerzitetu Kanzas u Lorensu, pre više od dve decenije snimili su stotine sati interakcije dece i odraslih iz 42 porodice koje su pripadale svim delovima socioekonomskog spektra, prateći decu u uzrastu od 9 meseci do tri godine. Proučavajući transkripte tih snimaka, Rizli i Hartova su naišli na iznenađujuće otkriće. Deca iz imućnih porodica – u kojima su roditelji po pravilu fakultetski obrazovani stručnjaci – prosečno su slušala kako im se po satu saopštavaju 2.153 reči, dok je taj prosek u porodicama koje žive od socijalne pomoći iznosio 616 reči. Kumulativno, do uzrasta četvorogodišnjaka, ta razlika se pretvorila u jaz koji je iznosio oko 30 miliona reči. Roditelji u siromašnijim domovima bili su skloni kraćim i površnijim komentarima, na primer: "Prekini" i "Smiri se", dok su roditelji iz bogatijih kuća sa svojom decom vodili sadržajnije razgovore o raznim temama, ohrabrujući ih da uvežbavaju pamćenje i koriste maštu. Deca iz porodica sa nižim socioekonomskim statusom odgojena su na režimu "slabe jezičke ishrane". Istraživači su otkrili da je vreme koje roditelji posvete razgovoru sa svojom decom od presudnog značaja. Deca sa kojom se više pričalo sa tri godine imala su bolje rezultate na testovima inteligencije. Takođe, u uzrastu od devet i deset godina imala su bolje rezultate u školi.

Izgleda da bi jednostavno bilo dovoljno izlagati decu većem broju reči. Ali izgleda da reči sa televizora, iz audio-knjiga, sa interneta ili pametnih telefona – bez obzira na to koliko su edukativne – nemaju isti učinak. To je zaključak koji su istraživači predvođeni Patrišom Kul, neurologom pri Univerzitetu Vašington u Sijetlu, izvukli iz svog istraživanja spovedenog na devetomesečnim bebama. Kulova je sa svojim kolegama istraživala ključnu nepoznanicu pri usvajanju jezika: kako se bebe tokom prve godine života usredsređuju na fonetiku svog maternjeg jezika. Tokom prvih nekoliko meseci života bebe pokazuju sposobnost razlikovanja glasova svih jezika, kako maternjeg, tako i stranih. Međutim, u uzrastu od šest do dvanaest meseci one počinju da gube sposobnost pravljenja takvih razlika u stranim jezicima, dok napreduju u sposobnosti razlikovanja glasova svog maternjeg jezika. Na primer, mali Japanci u tom uzrastu prestaju da razlikuju l i r. Tokom tog istraživanja naučnici su devetomesečne bebe iz engleskog govornog područja izložili mandarinskom jeziku. Neka deca su bila u interakciji sa vaspitačima čiji je maternji jezik kineski i koji su se igrali sa njima i čitali im. "Bebe su bile očarane tim vaspitačima", kaže Kulova. "U čekaonici su zurile u vrata iščekujući da se njihovi vaspitači pojave." Druga grupa dece je istu grupu vaspitača koji govore mandarinski posmatrala i slušala putem video-prezentacije. Treća grupa je samo slušala audio-snimak. Nakon što su deca iz sve tri grupe prošla kroz 12 seansi, naučnici su testirali njihovu sposobnost razlikovanja sličnih glasova mandarinskog jezika. Očekivali su da će deca koja su posmatrala video-snimak pokazati slične rezultate kao deca koja su bila u neposrednoj komunikaciji sa vaspitačima. Umesto toga, otkrili su ogromnu razliku. Deca koja su bila izložena stranom jeziku kroz živu interakciju bila su sposobna da slične glasove mandarinskog razlikuju kao ona kojima je mandarnski maternji jezik. Ali ostala deca – bez obzira na to da li su gledala video-snimke ili samo slušala audio-snimke,  nisu pokazala nikakav napredak. "Nismo mogli da poverujemo", kaže Kulova. "To je iz osnova promenilo naš pogled na mozak." Rezultati ovog i drugih istraživanja naveli su Kulovu da postavi hipotezu o takozvanoj kapiji društvenosti, koja kaže da je iskustvo socijalizacije ulaz ka jezičkom, kognitivnom i emotivnom razvoju.

Po osvajanju vlasti u Rumuniji sredinom 60-ih godina prošlog veka komunistički lider Nikolaje Čaušesku uveo je drastične mere kako bi tu zemlju od poljoprivrednog društva pretvorio u industrijsko. Da bi povećao broj stanovnika, njegov režim je ograničio kontracepciju i abortuse i uveo porez za parove starije od 25 godina koji nisu imali decu. Hiljade porodica preseljene su iz sela u gradove kako bi se popunila radna mesta u fabrikama koje je vlada otvarala. Takva politika primorala je mnoge roditelje da napuste svoju novorođenu decu, koja su onda smeštana u državne institucije zvane leagan, što je rumunski izraz za "jaslice". Užasavajuće uslove u kojima su ta deca živela spoljni svet je mogao da vidi tek nakon pada Čaušeskua 1989. godine. Kao bebe ta deca su sate provodila u kolevkama. Po pravilu, jedini kontak sa ljudima imala su kada bi staratelj – svaki odgovoran za od 15 do 20 dece – došao da ih nahrani ili okupa. U uzrastu od jedne do tri godine nisu dobijala gotovo nikakvu pažnju. Sistem institucionalnog zbrinjavanja dece sporo se menjao, tako da su američki istraživači 2001. godine započeli istraživanja na 136 dece iz šest institucija radi utvrđivanja uticaja zanemarivanja na njihov razvoj. Istraživači – koje su predvodili Čarls Zijana, dečji psihijatar sa Univerziteta Tulan; Nejtan Foks, razvojni psiholog i neurolog sa Univerzitetu Meriland; Čarls Nelson, neurolog pri Harvardu – bili su zapanjeni različitim devijacijama u ponašanju te dece. Mnoga od te dece, koja su bila mlađa od dve godine kada je istraživanje započeto, nisu pokazivala nikakve znake vezanosti za svoje staratelje. Kada bi se uznemirila, ta deca se nisu obraćala svojim starateljima. "Umesto toga, ispoljavala su gotovo divljačko ponašanje, kakvo ranije nikada nismo videli – besciljno su tumarala, udarala glavom o pod, prvo bi se vrtela oko sebe, a onda naglo skamenila", priča Foks. Kada su istraživači sproveli EEG testiranja mozgova te dece, otkrili su da su kod njih ti signali slabiji nego kod dece sličnog uzrasta u opštoj populaciji. "Izgledalo je kao da su njihove moždane aktivnosti prigušene, kao kada prigušite svetlo u prostoriji", kaže Foks. Onda su on i njegove kolege polovinu te dece smestili u hraniteljske porodice koje su odabrali uz pomoć socijalnih radnika. Ostala deca su ostala u institucijama. Hraniteljske porodice su na mesečnom nivou dobijale finansijsku podršku, knjige, igračke, pelene i druge potrepštine, a periodično su ih posećivali i socijalni radnici. Foks i njegove kolege pratili su decu tokom narednih nekoliko godina i uočili su pojavu dramatičnih razlika između dve grupe. Sa osam godina deca koja su u hraniteljske porodice smeštena u uzrastu od dve godine ili ranije imala su moždane EEG obrasce koji se nisu mogli razlikovati od onih kod prosečnih osmogodišnjaka. Deca koja su ostala u institucijama i dalje su imala gore rezultate. Iako je obim mozga kod sve dece obuhvaćene istraživanjem bio manji nego kod dece iz opšte populacije, ona koja su bila smeštena u hraniteljske porodice imala su veću belu masu – više aksona, koji povezuju neurone – od institucionalizovane dece. "To pokazuje da se kod dece smeštene u porodice razvilo više neuronskih veza", objašnjava Foks. Najupadljivija razlika između dve grupe dece – čak već i u uzrastu od četiri godine – bila je ona koja se odnosi na socijalizaciju. "Ustanovili smo da su mnoga deca koja su smeštena u porodice, posebno ona koja su iz institucija izašla u ranijem uzrastu, sada uspela da se vežu za svoje staratelje na isti način na koji to čine prosečna deca", kaže Foks. "Mozak je u ranom uzrastu dovoljno fleksibilan da bi omogućio deci da prevaziđu negativna iskustva." Prema Foksu, najbolja vest je upravo to što negativni efekti ranog zanemarivanja mogu da se nadoknade odgovarajućim odgojem ukoliko se on detetu obezbedi u ključnom periodu za njegov razvoj.

Program obuke za roditeljstvo koji pri Univerzitetu Oregon, u Judžinu, vodi Helen Nevil osmišljen je upravo sa tim ciljem. Istraživači regrutuju učesnike iz redova porodica koje učestvuju u programu "Hed start". Ovaj program vlade Sjedinjenih Država pruža podršku predškolcima iz porodica sa niskim primanjima. Tokom dva meseca roditelji ili staratelji pohađaju po četiri časa nedeljno. Tokom nekoliko prvih časova oni dobijaju savete kako da smanje nivo stresa izazvan svakodnevnom brigom o deci. Kao što svaki roditelj može da posvedoči, ti stresovi nekada mogu da budu nepodnošljivi čak i za najsmirenije, a često najteže padaju upravo roditeljima koji moraju da se bore i sa finansijskim problemima. "Na rubu si nerava jer nemaš sve što ti je potrebno", kaže polaznica kursa Patricija Kajček, mama iz Judžina.  Roditelji tu uče da bolje podrže svoju decu, da izraze zadovoljstvo njihovim dostignućima. "Podstičemo ih da se, umesto da grde decu svaki put kada ona urade nešto loše, usredsrede na to da ih pohvale svaki put kada urade nešto dobro", objašnjava Sara Berlingem, bivša instruktorka za roditeljstvo. U narednim nedeljama roditelji uče kako da stimulišu dete. U jednoj aktivnosti, za koju im se savetuje da je sprovode kod kuće, roditelji traže od dece da izaberu različite predmete – kašiku, flašu, olovku – i da pogađaju koji će od njih da pluta, a koji da potone. Onda dete dobija priliku da proveri svaku svoju pretpostavku u kofi punoj vode ili u kadi.

Svake nedelje, na 40-minutnom kursu, deca uvežbavaju pažnju i samokontrolu. Rade na tome da se usred smetnji usredsrede na određeni zadatak – na primer da oboje nacrtane figure dok druga deca naokolo razbacuju balone. Instruktori ih, takođe – kroz igru zvanu emocionalni bingo, u kojoj deca različite izraze lica povezuju sa stanjima kao što su sreća ili tuga – uče kako da bolje prepoznaju sopstvene emocije. Kasnije deca uče i kako da, kada su uznemirena, upražnjavaju umirujuće tehnike, kao što je tehnika dubokog disanja.

Po isteku osam nedelja istraživači testiraju jezičke sposobnosti dece, njihovu neverbalnu inteligenciju i pažnju. Pomoću upitnika koji popunjavaju roditelji oni takođe procenjuju kako se kurs odrazio na ponašanje dece. Jula 2013. godine Nevilova i njene kolege objavili su u jednom članku da su deca iz projekta "Hed start" koja su učestvovala u njihovom programu na tim testiranjima pokazala daleko bolje rezultate od one koja nisu. Roditelji su se izjasnili da su doživljavali daleko manje stresa u vezi sa decom. "Kada promenite model roditeljstva i smanjite nivo stresa, to poboljšava emotivne i kognitivne sposobnosti dece", kaže Nevilova.

Tejna Argo, mlada majka četvoro dece, odlučila je da prođe obuku kako bi bila sigurna da njena deca neće biti zanemarena onako kako je ona bila u svom detinjstvu. "Odrasla sam okružena stresom i napetošću", kaže. "Obećala sam sebi da neću napraviti istu grešku. Moja deca neće prolaziti kroz to."Kaže da je ono što je naučila promenilo porodičnu dinamiku i stvorilo više vremena za igru i učenje. Dok sam jednog popodneva kod nje u poseti, opisuje mi koliko je bila srećna kada je njena čevorogodišnja kći – ona najmlađa – jednom legla na tepih da prelistava enciklopediju za decu. Pri izlasku vidim tu enciklopediju na vrhu gomile knjiga, uglavnom onih za decu. Nadam se najboljem – da će te knjige doprineti da se prekine lanac siromaštva i zanemarivanja koji traje generacijama i da će pomoći da njena deca izgrade budućnost kakvu sama Argova nikada nije imala šansu da ostvari.