Osnaživanje odraslih za ostvarivanje boljih rezultata u razvoju dece

                                           

 

TEORIJA PROMENE

Socijalni izazovi sa kojima se suočavaju savremenа društva kao što je biti sposoban za produktivan rad, biti dobar građanin, ostati zdrav, povezani su sa zdravljem i razvojem u ranom uzrastu. Dobri temelji postavljeni u ranom detinjstvu obezbeđuju bolji i efikasniji razvoj kasnije. Slabi temelji vraćaju nas unazad. Ono što je deci najpotrebnije da bi napredovala i bila uspešna jesu podržavajući odnosi u porodičnom i širem okruženju, koje uključuje i druge odrasle osobe izvan porodice, vršnjake u vrtiću i u drugim programima za decu. Deci je neophodno da svi odnosi u okruženju podržavaju njihov zdrav razvoj.

Na osnovu višedecenijskog ispitivanja pokazalo se da možemo da poboljšamo rezultate u oblasti ranog razvoja, jer ono što smo do sada ostvarili nije dovoljno. Današnja nauka može da nam pomogne da razmislimo šta još možemo da učinimo da bismo povećali uticaj i ostvarili bolje rezultate. Zapitali smo se ’’Šta bismo mogli da radimo drugačije?’’ Kako da postanemo pametniji? Deca kod koje postoje najveći rizici od neuspeha u oblastima učenja, zdravlja i ponašanja jesu deca kod kojih se faktori rizika kumulativno uvećavaju i stvaraju toliko breme koje ni jedno dete ne može da prebrodi. Zato smo počeli da se fokusiramo na razvoj odraslih. Razmišljali smo o tome  kako da ojačamo sposobnosti svih koji su u interakciji sa decom. Koje su nam veštine potrebne da se izborimo sa nedaćama u životu? Veštine kao što je usmerena pažnja, planiranje, praćenje uspeha, odlaganje zadovoljstva, sposobnost rešavanja problema, rada u timu, izvršavanja zadataka, samoregulacije. Takođe su tu i veštine kreiranja kontrolisanog porodičnog i školskog okruženja koje podržavaju zdrav razvoj i učenje. A onda je nauka o razvoju mozga ukazala da razlike u stepenu razvijenosti ovih veština nastaju u ranom detinjstvu u zavisnosti od okruženja u kome deca žive. Kako se izgrađuju te veštine? Ako ih ne razvijete u ranom uzrastu, kako da ih razvijete kasnije? U stvari, one mogu da se razviju i kasnije, jer fleksibilnost i plastičnost mozga ne sazreva u potpunosti sve do 25. i 30. godine. Onda nam je sinulo. Razlog što ne ostvarujemo veći uticaj, nije u tome što ne znamo kako da utičemo na razvoj, već u tome što mi uporno informišemo i savetujemo ljude, umesto da im pomognemo da izgrade ove veštine i to podučavanjem, treningom, vežbom. A mi to ne radimo. Tako smo došli do teorije promene, koja kaže da treba da se usredsredimo na razvoj odraslih koji su važni u životu dece, krenemo od veština koje već imaju i sagledamo šta treba unaprediti kako bi postali bolji i uspešniji roditelji. Kako bi poboljšali veštine potrebne za zapošljavanje i povećali ekonomsku stabilnost porodice, što je dobro i za decu? Drugo, posmatrali smo mnoge zaposlene u predškolskim ustanovama. Zapitali smo se šta činimo da izgradimo nove veštine kod vaspitača? I njima je potrebno osnaživanje, unapređenje veština. Zajednica, takođe, može da pomogne da roditelji izgrade i ojačaju roditeljske veštine i znanja, tako što programe za roditelje vode ljudi koji i sami poseduju veštine kojima podučavaju. Treće, zapitali smo se koji su glavni izvori toksičnog stresa u nekoj zajednici i kako možemo da ih smanjimo? Kada je reč o politikama -  koje politike u ovoj oblasti osnažuju zajednice da smanje izvore toksičnog stresa za decu, a staratelje da pružaju deci ono što im je potrebno? Razvoj ljudskog kapitala je naša budućnost. Razvoj produktivne radne snage je naša budućnost. Razvoj zdravog stanovništva je naša budućnost. Takva orjentacija ka budućnosti je ključna za zdravo društvo, za uspešno poslovanje, za uspostavljanje takvih odnosa koji okruženje čine podsticajnim za odrastanje dece. Suština je u sledećem: da bismo mogli da planiramo budućnost, treba pre svega da je imamo. Zbog toga je veoma važno sve ovo o čemu smo govorili.

Dodatni video klipovi o ranom razvoju dece:

Center on the Developing Child at Harvard University

 Izgradnja sposobnosti odraslih da poboljšaju rezultate dece: teorija promene

https://youtu.be/-hJ2F0kyCfo

 

Iskustva grade arhitekturu mozga

TRI KLJUČNA KONCEPTA RANOG  RAZVOJA

 

ISKUSTVA RAZVIJAJU ‘’ARHITEKTURU MOZGA’’  

                                      

Iskustva deteta u prvim godinama života imaju trajan uticaj na razvoj onoga što nazivamo arhitekturom mozga. Geni definišu osnovnu strukturu i izgled mozga, a iskustva određuju da li će mozak deteta postati snažan temelj budućeg učenja, ponašanja izdravlja, ili neće. Tokom ovog, za razvoj mozga, veoma važnog perioda, milijarde moždanih ćelija, neurona, uspostavljaju komunikaciju putem električnih signala. Ove veze formiraju električna kola koja postaju temelji arhitekture mozga. Kola i veze se umnožavaju velikom brzinom i ponovnim korišćenjem postaju sve snažniji. Naša iskustva i okruženje određuju koja će se kola i veze više koristiti. Veze koje se više koriste jačaju i postaju trajnije, dok ređe korišćene nestaju u normalnom procesu ‘‘orezivanja‘‘ neuronskog stabla. Često korišćena kola stvaraju puteve kojima neuronski signali munjevitom brzinom putuju kroz delove mozga. Prvo se formiraju jednostavna kola. Ona su osnova za kompleksnija kola, koja se formiraju kasnije. Ovim procesom, u najranijem uzrastu kao kritičnom periodu za razvoj mozga neuroni formiraju snažna kola i veze potrebne za razvoj emocija, motoričkih veština, kontrole ponašanja, logike, govora i pamćenja. Učestalim korišćenjem ova kola postaju efikasnija i brže se povezuju sa drugim delovima mozga. Iako nastaju u određenim delovima mozga, kola su i međusobno povezana. Ne možete imati jednu veštinu bez podrške drugih. Kao i pri zidanju kuće, sve je povezano. Ono sa čime se počinje postaje osnova za sve što dolazi kasnije.

Center on the Developing Child at Harvard University

Ključni koncept – iskustva grade arhitekturu mozga

https://www.youtube.com/watch?v=fYvp28nsa4g

 

Toksični stres narušava zdrav razvoj

TRI KLJUČNA KONCEPTA RANOG RAZVOJA

Učenje kako se nositi sa nedaćama važan je deo zdravog razvoja. Bez brižnih odraslih koji podržavaju decu, neprestani stres izazvan ekstremnim siromaštvom, zanemarivanjem, zlostavljanjem ili ozbiljnom depresijom majke može da oslabi  arhitekturu mozga u razvoju, sa dugoročnim posledicama na učenje, ponašanje i fizičko i mentalno zdravlje.

 

TOKSIČNI STRES SKREĆE SA PRAVOG PUTA RANI RAZVOJ

Učenje o tome kako se upravlja stresom veoma je važno za zdrav razvoj. Kada se doživi stes, aktiviraju se mehanizmi odgovora na stres. Telo i mozak prelaze u stanje pripravnosti. Dolazi do naleta adrenalina, ubrzanog rada srca i povećanog nivoa hormona stresa. Kad stres umine posle nekog vremena ili dete dobije podršku od brižnih odraslih, odgovor na stress popušta i telo se brzo vraća u normalu. U ozbiljnim situacijama, poput trajnog zlostavljanja i zanemarivanja gde nema brižnog odraslog koji bi ublažio stres, mehanizmi odgovora na stres stalno su aktivni. Čak i kada nema vidljivih fizičkih povreda duži izostanak podrške odraslih može pokrenuti mehanizme odgovora na stres. Stalna aktivnost mehanizama za odgovor na stres preopterećuje razvoj i ostavlja ozbiljne, doživotne posledice na dete. Ovaj oblik stresa se naziva toksični stres. Sistem odgovora na stres vremenom trajno ostaje u stanju pripravnosti. U delovima mozga koji služe za učenje i rasuđivanje neuronske mreže koje čine arhitekturu mozga bivaju slabije i malobrojnije. Neuronauka ukazuje da produžena aktivacija hormona stresa u ranom detinjstvu može da umanji broj neuronskih veza u važnim delovima mozga baš u trenutku kada bi u njemu trebalo da se stvaraju nove. Toksični stres može da se izbegne ako se postaramo da sredina u kojojdete odrasta i razvija se bude negujuća, stabilna i podsticajna.

Center on the Developing Child at Harvard University

Toksični stres narušava zdrav razvoj

https://youtu.be/3I8LnnB8FBA

 

TRI KLJUČNA KONCEPTA RANOG RAZVOJA

Jedno od najvažnijih iskustava u oblikovanju arhitekture mozga u razvoju je interakcija „iniciraj i uzvrati“ između dece i bliskih odraslih u njihovim životima. Mala deca prirodno iniciraju kontakt brbljanjem, izrazima lica i gestovima, a odrasli im odgovaraju istom vrstom vokalizacije i gestikulacije. Ovaj proces iniciraj-uzvrati važan je za stvaranje neuronskih mreža mozga, posebno u najranijim godinama.

 

INTERAKCIJA ‘’INICIRAJ I UZVRATI’’ OBLIKUJE MOŽDANA KOLA

Za formiranje jake arhitekture mozga ključna je interakcija sa odraslima u okruženju koju smo nazvali ‘’iniciraj i uzvrati’’. U ovoj razvojnoj igri nove neuronske veze u mozgu nastaju tako što beba instinktivno inicira kontakt brbljanjem, izrazima lica i gestovima, na šta odrasli uzvraća na vrlo usmeren i smislen način. Ovakav kontakt počinje veoma rano, kada beba guguče, a odrasli odgovara tako što usmerava pažnju bebe na svoje lice ili ruku. Ta interakcija stvara temelj arhitekture mozga na kojem se gradi celokupan razvoj u budućnosti. Interakcija pomaže u stvaranju neuronskih veza između različitih delova mozga i gradi emotivne i kognitivne veštine koje su deci potrebne za život. Na primer, kod opismenjavanja i govora to funkcioniše ovako: kada beba vidi neki predmet, odrasla osoba joj kaže kako se on zove. U bebinom mozgu stvara se veza između određenih zvukova koje proizvodi glas odraslog i odgovarajućeg predmeta. Kasnije. odrasli pokazuje detetu kako se ti isti predmeti zovu i zvuci mogu da budu predstavljeni znacima na papiru. Uz stalnu podršku odraslih, deca uče kako da protumače napisano i, na kraju, uče da pišu sama. Svaka faza se nadovezuje na predhodnu. Odrastanje u okruženju koje od najranijeg uzrasta u kontaktu sa detetom koristi interakciju ‘’iniciraj i uzvrati’’ u mozgu deteta gradi temelje budućeg zdravlja, učenja i ponašanja.

 

Center on the Developing Child at Harvard University

 Interakcija po principu „inciraj i uzvrati” oblikuje stvaranje moždanih sklopova

https://youtu.be/wg9r515Cmd4

 

REČ NAUKE O ZANEMARIVANU DECE

Svi u zajednici trebalo bi da budu lično zainteresovani za svu decu u zajednici, jer sva deca u toj zajednici su budući odrasli koji čine uspešno društvo. U biološki kod čoveka ugrađena je potreba za uspostavljanjem interakcije sa odraslima. Deca dožive zanemarivanje kada njihov mozak od okruženja ne dobija ono što očekuje iI za šta je biološki pripremljen, a što može biti dobar podsticaj i doprinos razvoju. Naizmenična interakcija ‘’iniciraj I uzvrati’’ doslovno oblikuje arhitekturu mozga. ‘’Iniciraj I uzvrati’’ počinje kada dete vidi nešto, kada nešto posmatra ili počne o nečemu da komunicira. To je ‘’iniciranje’’. ‘’Uzvraćanje’’ je kada roditelj primeti da dete čini pomenute radnje i odgovori detetu. Kada se odnos ‘’iniciraj i uzvrati’’ naruši to se može smatrati nedostatkom osnovnog činioca u razvoju arhitekture ljudskog mozga. Postoji veoma uverljiv niz eksperimenata koji govore o tome. Počinju igrom u kojoj mama i beba guguču i smeju se. Onda se u eksperimentu od majke traži da se naglo promeni – da napravi bezizražajan izraz lica i da ne reaguje na signale deteta. Kada beba ne dobije pažnju odraslog, za nju je to biološki znak opasnosti. Aktiviraju se mehanizmi odgovora na stres. U mozgu koji je konstantno preplavljen hormonima stresa (umesto povremeno kao u normalnom razvoju), određene važne sinapse, veze između nerava, u kritičnim delovima mozga se ne formiraju. Prema tome, zanemarivanje je ne samo odsustvo stimulacije, neophodne za razvoj osnovne arhitekture mozga već, na određenom nivou postaje jedan od najjačih pokretača biologije stresa kod deteta. Tako imamo dvostruku štetu.

SPEKTAR ZANEMARIVANJA

Nauka definiše četiri kategorije u okviru spektra zanemarivanja

Prva je poznata kao ‘‘povremena nepažnja‘‘, a odnosi se na situaciju u kojoj dete uglavnom dobija uzvratni odgovor. Ipak, roditelji povremeno ne reaguju. U tome nema ničeg lošeg, a verovatno je čak i korisno. Dete nauči kako da se samo umiri, da istražuje okolinu, i sve te okolnosti izgrađuju arhitekturu mozga.

Drugu kategoriju zanemarivanja naučnici zovu ‘‘hronična nedovoljna stimulacija‘‘. Ona se javlja kada deca redovno ostvaruju manje interakcija sa odraslima nego što je potrebno za zdrav razvoj. Kad se ovoj deci pruže veće mogućnosti za učenje i uobičajeni nivo interakcije ‘‘iniciraj i uzvrati‘‘, ona nadoknade propušteno.

Treća kategorija se u nauci naziva ‘‘ozbiljno zanemarivanje u porodici‘‘. Tada ne postoje samo duži periodi nepažnje i nedostatak uzvratne reakcije, već se često povezuje i sa nedovoljnom ishranom, odsustvom kupanja, nezadovoljavanjem osnovnih potreba deteta. Zanemarivanje je veliki problem svuda u svetu. Mnogo je veća verovatnoća da će deca biti zanemarena nego da će doživeti neku drugu vrstu zlostavljanja. Vidimo da mala deca izložena suštinskim rizicima i uskraćivanjima, tokom kasnijeg razvoja imaju posledice koje se ne mogu tako lako otkloniti. Zato stvarno treba da razmislimo o složenijim i često intenzivnijim strategijama koje će pomoći da se to ispravi.

Četvrta kategorija je ‘‘ozbiljno zanemarivanje‘‘ koje se obično sreće u institucijama za decu, i čije su posledice slične posledicama života u prihvatilištima i bivšim sirotištima. Situacija čak ne mora da bude tako ekstremna. Zanemarivanja, nažalost, ima u mnogim delovima naše zemlje. Često institucije za decu nose eufemistični naziv kao što je ‘‘prelazna‘‘ ili ‘‘privremena nega‘‘ ili ‘‘ustanova za procenu razvoja dece‘‘. Pomislite samo kako izgleda institucionalna briga o odojčetu kada na svakih osam sati nova/druga osoba preuzima brigu o detetu/deci. To zaista menja razvoj arhitekture mozga deteta i nepovoljno utiče na druge aspekte njegovog razvoja. Mi posedujemo potencijal da menjamo ovakav razvojni put naše dece. Intervencije mogu da se primene na roditelje, usvojiteljske I hraniteljske porodice, vrtiće, tako što će se razvijati programi za podršku razvoju.  Važno je da ovakvi programi pruže suštinsku podršku odraslima da uspostave interakciju ‘‘iniciraj i uzvrati’’. Zanemarivanje male dece je zanemarivanje temelja razvoja buduće zdrave generacije. Zajednica tada plaća visoku cenu za rešavanje problema narednih generacija kako u obrazovanju, tako I u ekonomskoj produktivnosti, građanskoj lojalnosti ili uspešnom roditeljstvu. Sve je to povezano sa onim što smatramo zdravim, uspešnim društvom.

 

 

Center on the Developing Child at Harvard University