Osnaživanje odraslih za ostvarivanje boljih rezultata u razvoju dece

                                           

 

TEORIJA PROMENE

Socijalni izazovi sa kojima se suočavaju savremenа društva kao što je biti sposoban za produktivan rad, biti dobar građanin, ostati zdrav, povezani su sa zdravljem i razvojem u ranom uzrastu. Dobri temelji postavljeni u ranom detinjstvu obezbeđuju bolji i efikasniji razvoj kasnije. Slabi temelji vraćaju nas unazad. Ono što je deci najpotrebnije da bi napredovala i bila uspešna jesu podržavajući odnosi u porodičnom i širem okruženju, koje uključuje i druge odrasle osobe izvan porodice, vršnjake u vrtiću i u drugim programima za decu. Deci je neophodno da svi odnosi u okruženju podržavaju njihov zdrav razvoj.

Na osnovu višedecenijskog ispitivanja pokazalo se da možemo da poboljšamo rezultate u oblasti ranog razvoja, jer ono što smo do sada ostvarili nije dovoljno. Današnja nauka može da nam pomogne da razmislimo šta još možemo da učinimo da bismo povećali uticaj i ostvarili bolje rezultate. Zapitali smo se ’’Šta bismo mogli da radimo drugačije?’’ Kako da postanemo pametniji? Deca kod koje postoje najveći rizici od neuspeha u oblastima učenja, zdravlja i ponašanja jesu deca kod kojih se faktori rizika kumulativno uvećavaju i stvaraju toliko breme koje ni jedno dete ne može da prebrodi. Zato smo počeli da se fokusiramo na razvoj odraslih. Razmišljali smo o tome  kako da ojačamo sposobnosti svih koji su u interakciji sa decom. Koje su nam veštine potrebne da se izborimo sa nedaćama u životu? Veštine kao što je usmerena pažnja, planiranje, praćenje uspeha, odlaganje zadovoljstva, sposobnost rešavanja problema, rada u timu, izvršavanja zadataka, samoregulacije. Takođe su tu i veštine kreiranja kontrolisanog porodičnog i školskog okruženja koje podržavaju zdrav razvoj i učenje. A onda je nauka o razvoju mozga ukazala da razlike u stepenu razvijenosti ovih veština nastaju u ranom detinjstvu u zavisnosti od okruženja u kome deca žive. Kako se izgrađuju te veštine? Ako ih ne razvijete u ranom uzrastu, kako da ih razvijete kasnije? U stvari, one mogu da se razviju i kasnije, jer fleksibilnost i plastičnost mozga ne sazreva u potpunosti sve do 25. i 30. godine. Onda nam je sinulo. Razlog što ne ostvarujemo veći uticaj, nije u tome što ne znamo kako da utičemo na razvoj, već u tome što mi uporno informišemo i savetujemo ljude, umesto da im pomognemo da izgrade ove veštine i to podučavanjem, treningom, vežbom. A mi to ne radimo. Tako smo došli do teorije promene, koja kaže da treba da se usredsredimo na razvoj odraslih koji su važni u životu dece, krenemo od veština koje već imaju i sagledamo šta treba unaprediti kako bi postali bolji i uspešniji roditelji. Kako bi poboljšali veštine potrebne za zapošljavanje i povećali ekonomsku stabilnost porodice, što je dobro i za decu? Drugo, posmatrali smo mnoge zaposlene u predškolskim ustanovama. Zapitali smo se šta činimo da izgradimo nove veštine kod vaspitača? I njima je potrebno osnaživanje, unapređenje veština. Zajednica, takođe, može da pomogne da roditelji izgrade i ojačaju roditeljske veštine i znanja, tako što programe za roditelje vode ljudi koji i sami poseduju veštine kojima podučavaju. Treće, zapitali smo se koji su glavni izvori toksičnog stresa u nekoj zajednici i kako možemo da ih smanjimo? Kada je reč o politikama -  koje politike u ovoj oblasti osnažuju zajednice da smanje izvore toksičnog stresa za decu, a staratelje da pružaju deci ono što im je potrebno? Razvoj ljudskog kapitala je naša budućnost. Razvoj produktivne radne snage je naša budućnost. Razvoj zdravog stanovništva je naša budućnost. Takva orjentacija ka budućnosti je ključna za zdravo društvo, za uspešno poslovanje, za uspostavljanje takvih odnosa koji okruženje čine podsticajnim za odrastanje dece. Suština je u sledećem: da bismo mogli da planiramo budućnost, treba pre svega da je imamo. Zbog toga je veoma važno sve ovo o čemu smo govorili.

Dodatni video klipovi o ranom razvoju dece:

Center on the Developing Child at Harvard University

 Izgradnja sposobnosti odraslih da poboljšaju rezultate dece: teorija promene

https://youtu.be/-hJ2F0kyCfo

 

Iskustva grade arhitekturu mozga

TRI KLJUČNA KONCEPTA RANOG  RAZVOJA

 

ISKUSTVA RAZVIJAJU ‘’ARHITEKTURU MOZGA’’  

                                      

Iskustva deteta u prvim godinama života imaju trajan uticaj na razvoj onoga što nazivamo arhitekturom mozga. Geni definišu osnovnu strukturu i izgled mozga, a iskustva određuju da li će mozak deteta postati snažan temelj budućeg učenja, ponašanja izdravlja, ili neće. Tokom ovog, za razvoj mozga, veoma važnog perioda, milijarde moždanih ćelija, neurona, uspostavljaju komunikaciju putem električnih signala. Ove veze formiraju električna kola koja postaju temelji arhitekture mozga. Kola i veze se umnožavaju velikom brzinom i ponovnim korišćenjem postaju sve snažniji. Naša iskustva i okruženje određuju koja će se kola i veze više koristiti. Veze koje se više koriste jačaju i postaju trajnije, dok ređe korišćene nestaju u normalnom procesu ‘‘orezivanja‘‘ neuronskog stabla. Često korišćena kola stvaraju puteve kojima neuronski signali munjevitom brzinom putuju kroz delove mozga. Prvo se formiraju jednostavna kola. Ona su osnova za kompleksnija kola, koja se formiraju kasnije. Ovim procesom, u najranijem uzrastu kao kritičnom periodu za razvoj mozga neuroni formiraju snažna kola i veze potrebne za razvoj emocija, motoričkih veština, kontrole ponašanja, logike, govora i pamćenja. Učestalim korišćenjem ova kola postaju efikasnija i brže se povezuju sa drugim delovima mozga. Iako nastaju u određenim delovima mozga, kola su i međusobno povezana. Ne možete imati jednu veštinu bez podrške drugih. Kao i pri zidanju kuće, sve je povezano. Ono sa čime se počinje postaje osnova za sve što dolazi kasnije.

Center on the Developing Child at Harvard University

Ključni koncept – iskustva grade arhitekturu mozga

https://www.youtube.com/watch?v=fYvp28nsa4g

 

Toksični stres narušava zdrav razvoj

TRI KLJUČNA KONCEPTA RANOG RAZVOJA

Učenje kako se nositi sa nedaćama važan je deo zdravog razvoja. Bez brižnih odraslih koji podržavaju decu, neprestani stres izazvan ekstremnim siromaštvom, zanemarivanjem, zlostavljanjem ili ozbiljnom depresijom majke može da oslabi  arhitekturu mozga u razvoju, sa dugoročnim posledicama na učenje, ponašanje i fizičko i mentalno zdravlje.

 

TOKSIČNI STRES SKREĆE SA PRAVOG PUTA RANI RAZVOJ

Učenje o tome kako se upravlja stresom veoma je važno za zdrav razvoj. Kada se doživi stes, aktiviraju se mehanizmi odgovora na stres. Telo i mozak prelaze u stanje pripravnosti. Dolazi do naleta adrenalina, ubrzanog rada srca i povećanog nivoa hormona stresa. Kad stres umine posle nekog vremena ili dete dobije podršku od brižnih odraslih, odgovor na stress popušta i telo se brzo vraća u normalu. U ozbiljnim situacijama, poput trajnog zlostavljanja i zanemarivanja gde nema brižnog odraslog koji bi ublažio stres, mehanizmi odgovora na stres stalno su aktivni. Čak i kada nema vidljivih fizičkih povreda duži izostanak podrške odraslih može pokrenuti mehanizme odgovora na stres. Stalna aktivnost mehanizama za odgovor na stres preopterećuje razvoj i ostavlja ozbiljne, doživotne posledice na dete. Ovaj oblik stresa se naziva toksični stres. Sistem odgovora na stres vremenom trajno ostaje u stanju pripravnosti. U delovima mozga koji služe za učenje i rasuđivanje neuronske mreže koje čine arhitekturu mozga bivaju slabije i malobrojnije. Neuronauka ukazuje da produžena aktivacija hormona stresa u ranom detinjstvu može da umanji broj neuronskih veza u važnim delovima mozga baš u trenutku kada bi u njemu trebalo da se stvaraju nove. Toksični stres može da se izbegne ako se postaramo da sredina u kojojdete odrasta i razvija se bude negujuća, stabilna i podsticajna.

Center on the Developing Child at Harvard University

Toksični stres narušava zdrav razvoj

https://youtu.be/3I8LnnB8FBA

 

TRI KLJUČNA KONCEPTA RANOG RAZVOJA

Jedno od najvažnijih iskustava u oblikovanju arhitekture mozga u razvoju je interakcija „iniciraj i uzvrati“ između dece i bliskih odraslih u njihovim životima. Mala deca prirodno iniciraju kontakt brbljanjem, izrazima lica i gestovima, a odrasli im odgovaraju istom vrstom vokalizacije i gestikulacije. Ovaj proces iniciraj-uzvrati važan je za stvaranje neuronskih mreža mozga, posebno u najranijim godinama.

 

INTERAKCIJA ‘’INICIRAJ I UZVRATI’’ OBLIKUJE MOŽDANA KOLA

Za formiranje jake arhitekture mozga ključna je interakcija sa odraslima u okruženju koju smo nazvali ‘’iniciraj i uzvrati’’. U ovoj razvojnoj igri nove neuronske veze u mozgu nastaju tako što beba instinktivno inicira kontakt brbljanjem, izrazima lica i gestovima, na šta odrasli uzvraća na vrlo usmeren i smislen način. Ovakav kontakt počinje veoma rano, kada beba guguče, a odrasli odgovara tako što usmerava pažnju bebe na svoje lice ili ruku. Ta interakcija stvara temelj arhitekture mozga na kojem se gradi celokupan razvoj u budućnosti. Interakcija pomaže u stvaranju neuronskih veza između različitih delova mozga i gradi emotivne i kognitivne veštine koje su deci potrebne za život. Na primer, kod opismenjavanja i govora to funkcioniše ovako: kada beba vidi neki predmet, odrasla osoba joj kaže kako se on zove. U bebinom mozgu stvara se veza između određenih zvukova koje proizvodi glas odraslog i odgovarajućeg predmeta. Kasnije. odrasli pokazuje detetu kako se ti isti predmeti zovu i zvuci mogu da budu predstavljeni znacima na papiru. Uz stalnu podršku odraslih, deca uče kako da protumače napisano i, na kraju, uče da pišu sama. Svaka faza se nadovezuje na predhodnu. Odrastanje u okruženju koje od najranijeg uzrasta u kontaktu sa detetom koristi interakciju ‘’iniciraj i uzvrati’’ u mozgu deteta gradi temelje budućeg zdravlja, učenja i ponašanja.

 

Center on the Developing Child at Harvard University

 Interakcija po principu „inciraj i uzvrati” oblikuje stvaranje moždanih sklopova

https://youtu.be/wg9r515Cmd4

 

REČ NAUKE O ZANEMARIVANU DECE

Svi u zajednici trebalo bi da budu lično zainteresovani za svu decu u zajednici, jer sva deca u toj zajednici su budući odrasli koji čine uspešno društvo. U biološki kod čoveka ugrađena je potreba za uspostavljanjem interakcije sa odraslima. Deca dožive zanemarivanje kada njihov mozak od okruženja ne dobija ono što očekuje iI za šta je biološki pripremljen, a što može biti dobar podsticaj i doprinos razvoju. Naizmenična interakcija ‘’iniciraj I uzvrati’’ doslovno oblikuje arhitekturu mozga. ‘’Iniciraj I uzvrati’’ počinje kada dete vidi nešto, kada nešto posmatra ili počne o nečemu da komunicira. To je ‘’iniciranje’’. ‘’Uzvraćanje’’ je kada roditelj primeti da dete čini pomenute radnje i odgovori detetu. Kada se odnos ‘’iniciraj i uzvrati’’ naruši to se može smatrati nedostatkom osnovnog činioca u razvoju arhitekture ljudskog mozga. Postoji veoma uverljiv niz eksperimenata koji govore o tome. Počinju igrom u kojoj mama i beba guguču i smeju se. Onda se u eksperimentu od majke traži da se naglo promeni – da napravi bezizražajan izraz lica i da ne reaguje na signale deteta. Kada beba ne dobije pažnju odraslog, za nju je to biološki znak opasnosti. Aktiviraju se mehanizmi odgovora na stres. U mozgu koji je konstantno preplavljen hormonima stresa (umesto povremeno kao u normalnom razvoju), određene važne sinapse, veze između nerava, u kritičnim delovima mozga se ne formiraju. Prema tome, zanemarivanje je ne samo odsustvo stimulacije, neophodne za razvoj osnovne arhitekture mozga već, na određenom nivou postaje jedan od najjačih pokretača biologije stresa kod deteta. Tako imamo dvostruku štetu.

SPEKTAR ZANEMARIVANJA

Nauka definiše četiri kategorije u okviru spektra zanemarivanja

Prva je poznata kao ‘‘povremena nepažnja‘‘, a odnosi se na situaciju u kojoj dete uglavnom dobija uzvratni odgovor. Ipak, roditelji povremeno ne reaguju. U tome nema ničeg lošeg, a verovatno je čak i korisno. Dete nauči kako da se samo umiri, da istražuje okolinu, i sve te okolnosti izgrađuju arhitekturu mozga.

Drugu kategoriju zanemarivanja naučnici zovu ‘‘hronična nedovoljna stimulacija‘‘. Ona se javlja kada deca redovno ostvaruju manje interakcija sa odraslima nego što je potrebno za zdrav razvoj. Kad se ovoj deci pruže veće mogućnosti za učenje i uobičajeni nivo interakcije ‘‘iniciraj i uzvrati‘‘, ona nadoknade propušteno.

Treća kategorija se u nauci naziva ‘‘ozbiljno zanemarivanje u porodici‘‘. Tada ne postoje samo duži periodi nepažnje i nedostatak uzvratne reakcije, već se često povezuje i sa nedovoljnom ishranom, odsustvom kupanja, nezadovoljavanjem osnovnih potreba deteta. Zanemarivanje je veliki problem svuda u svetu. Mnogo je veća verovatnoća da će deca biti zanemarena nego da će doživeti neku drugu vrstu zlostavljanja. Vidimo da mala deca izložena suštinskim rizicima i uskraćivanjima, tokom kasnijeg razvoja imaju posledice koje se ne mogu tako lako otkloniti. Zato stvarno treba da razmislimo o složenijim i često intenzivnijim strategijama koje će pomoći da se to ispravi.

Četvrta kategorija je ‘‘ozbiljno zanemarivanje‘‘ koje se obično sreće u institucijama za decu, i čije su posledice slične posledicama života u prihvatilištima i bivšim sirotištima. Situacija čak ne mora da bude tako ekstremna. Zanemarivanja, nažalost, ima u mnogim delovima naše zemlje. Često institucije za decu nose eufemistični naziv kao što je ‘‘prelazna‘‘ ili ‘‘privremena nega‘‘ ili ‘‘ustanova za procenu razvoja dece‘‘. Pomislite samo kako izgleda institucionalna briga o odojčetu kada na svakih osam sati nova/druga osoba preuzima brigu o detetu/deci. To zaista menja razvoj arhitekture mozga deteta i nepovoljno utiče na druge aspekte njegovog razvoja. Mi posedujemo potencijal da menjamo ovakav razvojni put naše dece. Intervencije mogu da se primene na roditelje, usvojiteljske I hraniteljske porodice, vrtiće, tako što će se razvijati programi za podršku razvoju.  Važno je da ovakvi programi pruže suštinsku podršku odraslima da uspostave interakciju ‘‘iniciraj i uzvrati’’. Zanemarivanje male dece je zanemarivanje temelja razvoja buduće zdrave generacije. Zajednica tada plaća visoku cenu za rešavanje problema narednih generacija kako u obrazovanju, tako I u ekonomskoj produktivnosti, građanskoj lojalnosti ili uspešnom roditeljstvu. Sve je to povezano sa onim što smatramo zdravim, uspešnim društvom.

 

 

Center on the Developing Child at Harvard University

 

 

 

 

 

 

 

 

ВЕЖБЕ ЗА РАЗВОЈ ГЕСТОВА, ИМИТАЦИЈЕ, ФАЦИЈАЛНЕ ЕКСПРЕСИЈЕ И ЗАЈЕДНИЧКЕ ПАЖЊЕ

Деца би требало да науче најмање 16 гестoва до 16. месеца

9 месеци: дај, одмахивање главом. ...

10 месеци: пружање, подизање руке. ...

11 месеци: показивање, махање. ...

12 месеци: додиривање прстом. ...

13 месеци: тапшање, слање пољупца. ...

14 месеци: издвајање кажипрста, гест „псст“. ...

15 месеци: климање главом, палац горе, рука горе. ...

16 месеци: други симболички гестови

Пре него што је дете спремно да говори, оно покретима појединих делова тела и фацијалном мимиком  (мимиком лица) много постиже. То што деца интензивније користе гестове, у раздобљу двочланих исказа помаже нам у стимулативном приступу за развој говора. Остваривање заједничке пажње односи се на заједнички и истовремени однос дете + друга особа или предмет и важно је за рани развој речника. Деца од годину дана могу да усмере другу особу на одређени предмет невербалном комуникацијом –показним гестом или усмеравајућим погледом.

Када одржвамо заједничку пажњу на предмету који именујемо, на тај начин повезујемо покрет- показни гест са вербалним стимулусом– речју, и са невербалним фокусом пажње– изабраном сликом или предметом (нпр.гумена играчка- куца). Код демонстрирања речи потребно је показати знак у видном пољу детета - играчку или слику, па му на тај начин остварити повезану визуелну, аудитивну и кинестетичку информацију: знак (показни гест) и знак (слика или играчка) + говор.

Покрет – гест је визуелни, а код деце са незрелошћу слушања, визуо-моторички канал је „снажнији" од аудитивног (слушног), и због сметњи у радној меморији, гест мање оптерећује радну меморију. Визуо-моторички канал је „снажнији" од аудитивног и каже се да је код ове деце „скоро нормална" употреба гестова и осталих елемената невербалне комуникације. То значи да и невербалну комуникацију такође треба развијати. Сматра се да у оваквом начину комуникације симболи имају предност јер су визуелни и конкретни, генерално су статични и перманентни, лако препознатљиви,слични објекту који презентују, осигуравају и доводе до бржег дозревања аудитивне повратне спреге тамо где још нема говора.

То је један од разлога због чега би иницијално требало поћи од покрета- геста.

Интегрисаност покрета у склопу говора је нужна за развој речника, граматике, семантике и прагматике.

• Играјте се имитирања покрета већих делова тела: главе, трупа, руку (нпр. Ходамо као меда Брундо; „Ево, ноге лупају овако", „Ево, глава се покреће тамо-амо" и сл.)

• За налог: „не, не”, обавезно наглашеније пропратите покретима главе.

• Играјте се имитација покрета предметом који није играчка (узмите неки предмет и нека он буде, кобајаги, телефон).

• Певајте разне песмице које прате тапшање рукама ("Таши, таши, тана - на"… "Кока зове пилиће; пи-пи-пију-пи"…)

• Поздрав „па-па” обавезно пропратите махањем руком.

• Када је нешто урађено што није прихватљиво, направите израз љутитог лица са подигнутим прстом и пропратите речима: „То није у реду!". Немојте викати, али будите доследни. Када је нешто урађено добро, одмах направите весео израз лица, похвалите дете и пољубите.

• Њишите тело у складу са музиком.

• Имитирајте неке активности: кашљање, смејање, певушење (на-на-на)… како бисте подстакли да дете то исто чини.

• У почетку захтевајте да покаже бар један део свог тела, касније ширите захтеве.

• Имитирајте звуке из природе и оглашавање животиња, затим ширите имитацију на краће познате речи...

• Гледајте заједно слике у боји (крупније) из сликовница због остваривања заједничке пажње (у почетку минут, касније продужавати). Захтевајте да дете показује слике које именујете.

Вежбе за издвајање кажипрста од осталих прстију

·        Узмите комад пластелина, теста или сличног материјала. Помозите детету да исправи прст, а затим нека боцка прстом по одабраном материјалу. На тај начин ће добити тактилну стимулацију која ће му олакшати да буде свесно свог дела шаке, тј. кажипрста.

·        Можете да боцкате прстом сунђер, да пролазите њиме кроз воду, кроз чинију пуњену сировим пиринчем или пасуљем.

·        Испружите свој кажипрст и савијте детету остале прсте тако да кажипрст остане исправљен, а затим приближавајте ваш прст дечијем и када се додирну произведите неки звук, на пр. „бззз“. Поновите то више пута и испробајте различите звукове све док не откријете чему се дете радује.

·        Дувајте балоне од сапунице и бушите их кажипрстом, а онда тражите од детета да вас имитира. На тај начин ће дете вежбати да издваја кажипрст од осталих прстију на руци, као и координацију око-рука.

·        Можете да нацртате детету на кажипрсту неки облик, залепите папир у боји или обичну лепљиву траку и тако га одвојите од осталих прстију. Дете ће тај прст лакше да разликује од осталих прстију, загледаће оно што је залепљено на њему и усмераваће пажњу на оно што ће тим прстом да показује.

·        Ако дете има неку играчку са рупама величине прста, можете да му покажете да кажипрст ставља у сваку рупу.

·        Уколико имате гумене лопте са бодљикавом површином, дете може кажипрстом да пипа бодље. Тако добија и проприоцептивну стимулацију на јагодици кажипрста која му прија и зато жели да је понови. Уместо лопте, можете пипати врх штапића (дрвених или пластичних) које сте заболи у кутију, сунђер или пластелин.

·         Када је дете усвојило показни гест, користите га у играма или активностима које почињете питањем: "Покажи ми где је...?". Можете да листате књигу и питате дете да вам покаже одређену животињу, предмет или играчку. Осврните се по соби и поставите исто питање. Учините то и обрнуто, нека дете вас пита где се налази одређени предмет, а ви га покажите. На тај начин се развија дијалог између вас и детета, а показни гест има функционалну примену. Извршавање налога од стране детета показује да је оно разумело шта га питате, а разумевање је неопходна основа за развој експресивног говора.

Када изостане појава показног геста потребно је обратити пажњу на токове комуникационог, сазнајног и моторичког и развоја.

Код кашњења појаве показног геста извесно је да ће постојати и кашњење у развоју говора, али и фине моторике и визуо-моторичке координације. Осим тога, дететова способност да са нама комуницира биће ограничена. То важи и у обрнутој ситуацији, када желимо да укажемо на нешто битно дете можда неће обратити пажњу на наш прст јер ни оно само не користи тај гест.

Уколико приметите изостанак или кашњење показног геста у односу на узрасне норме потражите стручну помоћ логопеда и реедукатора психомоторике.

 

Prva godina života

Da bi se razvio, bebinom mozgu potrebna je ljubav. Presudno je ono što se dešava tokom prve godine.

AUTOR: JUDIDŽIT BATAČARDŽI | OBJAVLJENO: 07. 12. 2015.

Pred kraj osamdesetih godina prošlog veka, kada je američkim gradovima harao krek, Halam Hert, neonatolog iz Filadelfije, bila je zabrinuta zbog oštećenja na mozgu beba čije su majke zavisnici. Ona je sa svojim kolegama proučavala decu iz siromašnih porodica, poredeći četvorogodišnjake koji su bili izloženi ovoj drogi sa onima koji nisu. Nisu pronašli nikakve značajne razlike. Umesto toga, otkrili su da je količnik inteligencije dece u obe grupe bio niži od prosečnog. "Ti mališani su bili preslatki, ali je njihov količnik inteligencije bio 82 ili 83", kaže Hertova. "Prosečan količnik inteligencije je 100. Bili smo šokirani." Istraživači su zbog tog otkrića pažnju sa razlika između te dve grupe preusmerili ka onome što im je zajedničko: odgajanje u siromaštvu. Da bi razumeli okruženje u kom ta deca odrastaju, istraživači su posećivali njihove domove sa spiskom pitanja: da li roditelji u kući imaju bar deset knjiga za decu, gramofon i ploče sa pesmama za decu i igračke koje će im pomoći da nauče brojeve. Beležili su da li se roditelji deci obraćaju nežnim glasom, da li se trude da odgovore na njihova pitanja, da li ih grle, ljube i hvale.Istraživači su ustanovili da su deca koja su kod kuće uživala veću pažnju i negu po pravilu imala viši nivo inteligencije. Deca koja su bila više kognitivno stimulisana pokazivala su bolje rezultate pri rešavanju jezičkih zadataka, a ona koja su nežnije odgajana bila su bolja u rešavanju memorijskih zadataka.

Mnogo godina kasnije, kada su ta deca ušla u pubertet, istraživači su snimili njihove mozgove pomoću magnetne rezonance i uporedili ih sa beleškama o količini nežnosti koju su ta deca primala u uzrastu od četiri i osam godina. Ustanovili su da postoji jaka veza između odgoja pri uzrastu od četiri godine i veličine hipokampusa – dela mozga povezanog sa pamćenjem – ali nisu pronašli nikakvu vezu između odgoja u uzrastu od 8 godina i hipokampusa. Ti rezultati su pokazali da je emotivna podrška okruženja u najranijem detinjstvu od presudnog značaja.

Filadelfijska studija, objavljena 2010. godine, bila je jedna od prvih koja je pokazala da iskustva iz detinjstva određuju strukturu mozga u razvoju. Od tada su i druge studije ukazale na vezu između socioekonomskog statusa roditelja i razvoja bebinog mozga. Iako se bebe rađaju sa mozgom neverovatnog kapaciteta, njegov dalji razvoj presudno zavisi od uticaja okoline. Naučnici danas rade na tome da precizno utvrde na koji način interakcija između nasleđa i odgoja utiče na razvoj mozga.

Zavirujući u dečje mozgove pomoću novih aparata za snimanje, naučnici razotkrivaju misteriju – kako dete od novorođenčeta koje jedva da može da vidi napreduje do toga da do pete godine ume da govori, vozi tricikl, crta i stvori zamišljenog prijatelja. Što više otkrivaju o tome kako deca ovladavaju jezičkim i numeričkim veštinama, kao i emocionalnom inteligencijom tokom ovog perioda, naučnici sve više uviđaju da je mozak bebe neverovatna mašina za učenje. Njegova budućnost je – u velikoj meri – u našim rukama.

Ako je metamorfoza grupa ćelija u periodu dojenja jedno od najvećih čuda života, onda je to i transformacija tog novorođenčeta u bebu koja hoda, govori i ume da pregovara o odlasku na spavanje. Radeći na ovom tekstu, gledao sam kako se to čudo odvija pred mojim očima i kako moja kćerkica od nemirnog zamotuljka koji ume samo da kmeči kad je gladna postaje odvažna trogodišnjakinja koja insistira na tome da pre izlaska iz kuće stavi svoje naočare za sunce. Procvat njenih mentalnih i emocionalnih sposobnosti odvijao se kao niz čuda, što je samo produbilo moje oduševljenje spretnošću sa kojom bebin mozak razumeva svet.

Svaki roditelj ume da prepozna prekretnice koje je beba savladala na tom putu. Sa dve godine je shvatila da ne mora da me drži za ruku dok hoda trotoarom; za mojom rukom je posezala samo kada je trebalo da pređemo ulicu. Negde u istom tom uzrastu naučila je da stopalom zapuši odvod u kadi i da tako ono što je trebalo da bude kratko tuširanje pretvori u vragolasto kupanje. Pre nego što je napunila tri godine, umela je da vodi duže razgovore i da sklapa rime: "Ako slatkiš bude ružan, Vili Vonka biće tužan."

Uprkos tome što decu odgajamo već milenijumima, mi ni izdaleka ne razumemo kako se odvijaju te gigantske promene u kognitivnim, lingvističkim, logičkim i planskim sposobnostima beba. Munjeviti tempo razvoja tokom ranog detinjstva poklapa se sa periodom formiranja ogromne neuronske mreže. Pri rođenju mozak ima skoro stotinu milijardi neurona, isto kao i u odraslom dobu. Kako beba raste, primajući gomile čulnih nadražaja, neuroni se međusobno povezuju, tako da do treće godine oforme oko stotinu biliona takvih veza.

Različiti stimulansi i zadaci, kao što su slušanje uspavanke ili posezanje za igračkom, pomažu pri uspostavljanju različitih neuronskih mreža. Ponovnim aktiviranjem ta neuronske mreže postaju jače. Omotači oko nervnih vlakana – sačinjeni od izolacione materije nazvane mijelin – gomilaju se duž puteva koji se često koriste, omogućavajući tako brži prenos električnih impulsa. Veze koja se ne upotrebljavaju odumiru usled nekorišćenja veza, tj. sinaptičkih pukotina. Između prve i pete godine, pa onda opet u periodu rane adolescencije, mozak prolazi kroz cikluse formiranja i eliminacije različitih neuronskih mreža, pri čemu iskustvo igra ključnu ulogu pri odabiru onih koje će opstati.

Kako se nasleđe i odgoj kombinuju pri oblikovanju mozga, nigde nije očiglednije nego na primeru razvoja jezičkih sposobnosti,  za šta je odgovorna genetika i kako je bebe dopunjuju? Da bih saznao kako naučnici pokušavaju da odgovore na ovo pitanje, odlazim u posetu kod Žudit Žerva, kognitivnog neurologa pri Univerzitetu Dekart u Parizu, koja je proteklu deceniju provela analizirajući lingvističke sposobnosti dece stare od nekoliko dana do nekoliko godina. Sačekuje me na stepeništu Bolnice "Rober-Debre" u Parizu, gde Žervaova sprovodi jedan eksperiment na novorođenim bebama.

Pratim je do prostorije koja se nalazi niz hodnik u odnosu na porodilište. Prvi ispitanik za ovo jutro uvezen je na kolicima, zamotan u tufnasto roze ćebence, u pratnji svog tate. Asistent navlači na bebinu glavu kapicu prepunu senzora nalik na dugmiće. Plan je da se prate reakcije bebinog mozga dok se puštaju različite audio-sekvence, kao što je nu-ja-ga. Ali pre nego što je moglo da se započne bilo kakvo posmatranje, beba i sama počinje da pišti od plača, pokazujući da ne želi da sarađuje. Asistent žurno skida kapicu, a tata počinje da ljuljuška bebu.

Nakon njihovog odlaska Žervaova, koja je samo pre nekoliko meseci i sama postala majka, saopštava mi da su ovakvi neuspesi uobičajeni. Unose drugu bebu, takođe u pratnji oca. Žervaovin asistent sledi isti protokol, a posmatranje ovoga puta prolazi bez ikakvih problema. Ova beba je prespavala ceo eksperiment.

Žervaova i njeni saradnici na sličan način testirali su i koliko su novorođene bebe u stanju da razlikuju različite zvučne obrasce. Koristeći zrake blizu infracrvenog spektra, istraživači su snimali mozgove beba koje su slušale različite audio-skvence. Kod jednih zvuk se ponavljao po ABB principu, na primer mu-ba-ba, kod drugih po ABC principu, na primer mu-ba-ge. Istraživači su utvrdili da regije mozga odgovorne za govor i obradu zvuka snažnije reaguju na sekvence ABB tipa. U jednom kasnijem istraživanju otkrili su da je mozak novorođenčeta u stanju da razlikuje i sekvence sa AAB strukturom od onih sa ABB strukturom. Osim što su mogle da registruju ponavljanja, bebe su takođe bile u stanju da prepoznaju njihovu poziciju. Žervaova je oduševljena ovim otkrićem jer ređanje glasova predstavlja temelj građenja reči i gramatike. "Informacija o poziciji unutar celine ključna je za jezik", kaže. "Nije isto da li se nešto nalazi na kraju ili na početku: ’Džon je ubio medveda’ nešto je sasvim drugo od ’Medved je ubio Džona’." To što mozak bebe od prvog dana reaguje na raspored glasova pokazuje da su algoritmi za učenje jezika deo nervnog tkanja sa kojim se bebe rađaju. "Dugo smo na to gledali kao na linearan proces. Bebe prvo uče glasove, potom počinju da razumevaju reči, onda velike sklopove reči", kaže Žervaova. "Ali na osnovu rezultata nedavnih istraživanja znamo da gotovo celokupan taj razvoj počinje odmah. Bebe gramatička pravila počinju da uče od samog početka."

 Istraživači predvođeni Angelom Friderici, neuropsihologom pri Institutu za nauku o ljudskom mozgu i kognitivnim funkcijama "Maks Plank" u Lajpcigu, u Nemačkoj, otkrili su dokaze razumevanja gramatičkih pravila u eksperimentu sprovedenom na četvoromesečnim bebama iz Nemačke koje su bile izložene nepoznatom jeziku. Bebe su prvo slušale nizove italijanskih rečenica koje predstavljaju dva tipa konstrukcije: "Brat ume da peva" i "Sestra peva" Posle tri minuta slušale su drugi skup rečenica na italijanskom, od kojih su neke gramatički netačne, na primer: "Brat je peva" i "Sestra ume pevanje". Tokom ove faze istraživači su merili moždanu aktivnost novorođenčadi koristeći majušne elektrode postavljene na koži glave. U prvom krugu testiranja bebe su imale slične moždane reakcije i na tačne i na netačne rečenice. Posle nekoliko probnih krugova kod odojčadi je, kada bi čuli pogrešne konstrukcije, registrovana aktivacija potpuno drugačijeg obrasca. Izgleda da su bebe za samo 15 minuta uspele da prepoznaju tačne konstrukcije. "Nekako su morale da nauče da ih prepoznaju, uprkos tome što ne shvataju smisao rečenica", kaže mi Fridericijeva. "U ovom trenutku to još nije sintaksa. U pitanju je fonološki kodirana zakonitost."

Istraživači su pokazali da deca uzrasta od oko dve i po godine znaju dovoljno da mogu da ispravljaju gramatičke greške koje izgovaraju lutke. Čini se da većina dece do svoje treće godine ovlada znatnim brojem gramatičkih pravila. Njihov vokabular buja. Taj procvat jezičkih sposobnosti javlja se otprilike u vreme stvaranja novih neuronskih veza, što omogućava da govor bude obrađen na više različitih nivoa – na nivou zvučanja, značenja i sintakse. Ostalo je još da naučnici otkriju preciznu mapu koju mozak bebe prati na putu ka tečnom ovladavanju jezikom. No, prema rečima Fridericijeve, jasno je jedno: "Sam mozak nije dovoljan. Potrebni su i spoljni nadražaji."      

                                        

Dok sam putovala u Lajpcig da bih intervjuisala Fridericijevu, pažnju su mi privukli jedna majka i njen mali sin, koji su razgovarali u autobusu na aerodromu u Minhenu. "Šta vidiš u daljini?", pita majka dok nas autobus sa terminala odvozi ka avionu. "Vidim mnogo aviona!", odgovara dečak poskakujući od uzbuđenja. Sedeći tokom leta u redu ispred mene, njih dvoje su neprestano nadahnuto čavrljali. Majka je zastajala da odgovori na svako dečakovo pitanje dok mu je čitala jednu slikovnicu za drugom, crpeći energiju iz naizgled neograničenog rezervoara entuzijazma. Kada smo sleteli, saznao sam da je mama Merl Ferherst, kognitivni neurolog, i da proučava razvoj i socijalnu spoznaju dece. Ne iznenađuje što je rešena da primeni najnovija naučna otkrića o tome kako stimulacija može da potpomogne razvoj mozga. Tod Rizli i Beti Hart, tada oboje dečji psiholozi pri univerzitetu Kanzas u Lorensu, pre više od dve decenije snimili su stotine sati interakcije dece i odraslih iz 42 porodice koje su pripadale svim delovima socioekonomskog spektra, prateći decu u uzrastu od 9 meseci do tri godine. Proučavajući transkripte tih snimaka, Rizli i Hartova su naišli na iznenađujuće otkriće. Deca iz imućnih porodica – u kojima su roditelji po pravilu fakultetski obrazovani stručnjaci – prosečno su slušala kako im se po satu saopštavaju 2.153 reči, dok je taj prosek u porodicama koje žive od socijalne pomoći iznosio 616 reči. Kumulativno, do uzrasta četvorogodišnjaka, ta razlika se pretvorila u jaz koji je iznosio oko 30 miliona reči. Roditelji u siromašnijim domovima bili su skloni kraćim i površnijim komentarima, na primer: "Prekini" i "Smiri se", dok su roditelji iz bogatijih kuća sa svojom decom vodili sadržajnije razgovore o raznim temama, ohrabrujući ih da uvežbavaju pamćenje i koriste maštu. Deca iz porodica sa nižim socioekonomskim statusom odgojena su na režimu "slabe jezičke ishrane". Istraživači su otkrili da je vreme koje roditelji posvete razgovoru sa svojom decom od presudnog značaja. Deca sa kojom se više pričalo sa tri godine imala su bolje rezultate na testovima inteligencije. Takođe, u uzrastu od devet i deset godina imala su bolje rezultate u školi.

Izgleda da bi jednostavno bilo dovoljno izlagati decu većem broju reči. Ali izgleda da reči sa televizora, iz audio-knjiga, sa interneta ili pametnih telefona – bez obzira na to koliko su edukativne – nemaju isti učinak. To je zaključak koji su istraživači predvođeni Patrišom Kul, neurologom pri Univerzitetu Vašington u Sijetlu, izvukli iz svog istraživanja spovedenog na devetomesečnim bebama. Kulova je sa svojim kolegama istraživala ključnu nepoznanicu pri usvajanju jezika: kako se bebe tokom prve godine života usredsređuju na fonetiku svog maternjeg jezika. Tokom prvih nekoliko meseci života bebe pokazuju sposobnost razlikovanja glasova svih jezika, kako maternjeg, tako i stranih. Međutim, u uzrastu od šest do dvanaest meseci one počinju da gube sposobnost pravljenja takvih razlika u stranim jezicima, dok napreduju u sposobnosti razlikovanja glasova svog maternjeg jezika. Na primer, mali Japanci u tom uzrastu prestaju da razlikuju l i r. Tokom tog istraživanja naučnici su devetomesečne bebe iz engleskog govornog područja izložili mandarinskom jeziku. Neka deca su bila u interakciji sa vaspitačima čiji je maternji jezik kineski i koji su se igrali sa njima i čitali im. "Bebe su bile očarane tim vaspitačima", kaže Kulova. "U čekaonici su zurile u vrata iščekujući da se njihovi vaspitači pojave." Druga grupa dece je istu grupu vaspitača koji govore mandarinski posmatrala i slušala putem video-prezentacije. Treća grupa je samo slušala audio-snimak. Nakon što su deca iz sve tri grupe prošla kroz 12 seansi, naučnici su testirali njihovu sposobnost razlikovanja sličnih glasova mandarinskog jezika. Očekivali su da će deca koja su posmatrala video-snimak pokazati slične rezultate kao deca koja su bila u neposrednoj komunikaciji sa vaspitačima. Umesto toga, otkrili su ogromnu razliku. Deca koja su bila izložena stranom jeziku kroz živu interakciju bila su sposobna da slične glasove mandarinskog razlikuju kao ona kojima je mandarnski maternji jezik. Ali ostala deca – bez obzira na to da li su gledala video-snimke ili samo slušala audio-snimke,  nisu pokazala nikakav napredak. "Nismo mogli da poverujemo", kaže Kulova. "To je iz osnova promenilo naš pogled na mozak." Rezultati ovog i drugih istraživanja naveli su Kulovu da postavi hipotezu o takozvanoj kapiji društvenosti, koja kaže da je iskustvo socijalizacije ulaz ka jezičkom, kognitivnom i emotivnom razvoju.

Po osvajanju vlasti u Rumuniji sredinom 60-ih godina prošlog veka komunistički lider Nikolaje Čaušesku uveo je drastične mere kako bi tu zemlju od poljoprivrednog društva pretvorio u industrijsko. Da bi povećao broj stanovnika, njegov režim je ograničio kontracepciju i abortuse i uveo porez za parove starije od 25 godina koji nisu imali decu. Hiljade porodica preseljene su iz sela u gradove kako bi se popunila radna mesta u fabrikama koje je vlada otvarala. Takva politika primorala je mnoge roditelje da napuste svoju novorođenu decu, koja su onda smeštana u državne institucije zvane leagan, što je rumunski izraz za "jaslice". Užasavajuće uslove u kojima su ta deca živela spoljni svet je mogao da vidi tek nakon pada Čaušeskua 1989. godine. Kao bebe ta deca su sate provodila u kolevkama. Po pravilu, jedini kontak sa ljudima imala su kada bi staratelj – svaki odgovoran za od 15 do 20 dece – došao da ih nahrani ili okupa. U uzrastu od jedne do tri godine nisu dobijala gotovo nikakvu pažnju. Sistem institucionalnog zbrinjavanja dece sporo se menjao, tako da su američki istraživači 2001. godine započeli istraživanja na 136 dece iz šest institucija radi utvrđivanja uticaja zanemarivanja na njihov razvoj. Istraživači – koje su predvodili Čarls Zijana, dečji psihijatar sa Univerziteta Tulan; Nejtan Foks, razvojni psiholog i neurolog sa Univerzitetu Meriland; Čarls Nelson, neurolog pri Harvardu – bili su zapanjeni različitim devijacijama u ponašanju te dece. Mnoga od te dece, koja su bila mlađa od dve godine kada je istraživanje započeto, nisu pokazivala nikakve znake vezanosti za svoje staratelje. Kada bi se uznemirila, ta deca se nisu obraćala svojim starateljima. "Umesto toga, ispoljavala su gotovo divljačko ponašanje, kakvo ranije nikada nismo videli – besciljno su tumarala, udarala glavom o pod, prvo bi se vrtela oko sebe, a onda naglo skamenila", priča Foks. Kada su istraživači sproveli EEG testiranja mozgova te dece, otkrili su da su kod njih ti signali slabiji nego kod dece sličnog uzrasta u opštoj populaciji. "Izgledalo je kao da su njihove moždane aktivnosti prigušene, kao kada prigušite svetlo u prostoriji", kaže Foks. Onda su on i njegove kolege polovinu te dece smestili u hraniteljske porodice koje su odabrali uz pomoć socijalnih radnika. Ostala deca su ostala u institucijama. Hraniteljske porodice su na mesečnom nivou dobijale finansijsku podršku, knjige, igračke, pelene i druge potrepštine, a periodično su ih posećivali i socijalni radnici. Foks i njegove kolege pratili su decu tokom narednih nekoliko godina i uočili su pojavu dramatičnih razlika između dve grupe. Sa osam godina deca koja su u hraniteljske porodice smeštena u uzrastu od dve godine ili ranije imala su moždane EEG obrasce koji se nisu mogli razlikovati od onih kod prosečnih osmogodišnjaka. Deca koja su ostala u institucijama i dalje su imala gore rezultate. Iako je obim mozga kod sve dece obuhvaćene istraživanjem bio manji nego kod dece iz opšte populacije, ona koja su bila smeštena u hraniteljske porodice imala su veću belu masu – više aksona, koji povezuju neurone – od institucionalizovane dece. "To pokazuje da se kod dece smeštene u porodice razvilo više neuronskih veza", objašnjava Foks. Najupadljivija razlika između dve grupe dece – čak već i u uzrastu od četiri godine – bila je ona koja se odnosi na socijalizaciju. "Ustanovili smo da su mnoga deca koja su smeštena u porodice, posebno ona koja su iz institucija izašla u ranijem uzrastu, sada uspela da se vežu za svoje staratelje na isti način na koji to čine prosečna deca", kaže Foks. "Mozak je u ranom uzrastu dovoljno fleksibilan da bi omogućio deci da prevaziđu negativna iskustva." Prema Foksu, najbolja vest je upravo to što negativni efekti ranog zanemarivanja mogu da se nadoknade odgovarajućim odgojem ukoliko se on detetu obezbedi u ključnom periodu za njegov razvoj.

Program obuke za roditeljstvo koji pri Univerzitetu Oregon, u Judžinu, vodi Helen Nevil osmišljen je upravo sa tim ciljem. Istraživači regrutuju učesnike iz redova porodica koje učestvuju u programu "Hed start". Ovaj program vlade Sjedinjenih Država pruža podršku predškolcima iz porodica sa niskim primanjima. Tokom dva meseca roditelji ili staratelji pohađaju po četiri časa nedeljno. Tokom nekoliko prvih časova oni dobijaju savete kako da smanje nivo stresa izazvan svakodnevnom brigom o deci. Kao što svaki roditelj može da posvedoči, ti stresovi nekada mogu da budu nepodnošljivi čak i za najsmirenije, a često najteže padaju upravo roditeljima koji moraju da se bore i sa finansijskim problemima. "Na rubu si nerava jer nemaš sve što ti je potrebno", kaže polaznica kursa Patricija Kajček, mama iz Judžina.  Roditelji tu uče da bolje podrže svoju decu, da izraze zadovoljstvo njihovim dostignućima. "Podstičemo ih da se, umesto da grde decu svaki put kada ona urade nešto loše, usredsrede na to da ih pohvale svaki put kada urade nešto dobro", objašnjava Sara Berlingem, bivša instruktorka za roditeljstvo. U narednim nedeljama roditelji uče kako da stimulišu dete. U jednoj aktivnosti, za koju im se savetuje da je sprovode kod kuće, roditelji traže od dece da izaberu različite predmete – kašiku, flašu, olovku – i da pogađaju koji će od njih da pluta, a koji da potone. Onda dete dobija priliku da proveri svaku svoju pretpostavku u kofi punoj vode ili u kadi.

Svake nedelje, na 40-minutnom kursu, deca uvežbavaju pažnju i samokontrolu. Rade na tome da se usred smetnji usredsrede na određeni zadatak – na primer da oboje nacrtane figure dok druga deca naokolo razbacuju balone. Instruktori ih, takođe – kroz igru zvanu emocionalni bingo, u kojoj deca različite izraze lica povezuju sa stanjima kao što su sreća ili tuga – uče kako da bolje prepoznaju sopstvene emocije. Kasnije deca uče i kako da, kada su uznemirena, upražnjavaju umirujuće tehnike, kao što je tehnika dubokog disanja.

Po isteku osam nedelja istraživači testiraju jezičke sposobnosti dece, njihovu neverbalnu inteligenciju i pažnju. Pomoću upitnika koji popunjavaju roditelji oni takođe procenjuju kako se kurs odrazio na ponašanje dece. Jula 2013. godine Nevilova i njene kolege objavili su u jednom članku da su deca iz projekta "Hed start" koja su učestvovala u njihovom programu na tim testiranjima pokazala daleko bolje rezultate od one koja nisu. Roditelji su se izjasnili da su doživljavali daleko manje stresa u vezi sa decom. "Kada promenite model roditeljstva i smanjite nivo stresa, to poboljšava emotivne i kognitivne sposobnosti dece", kaže Nevilova.

Tejna Argo, mlada majka četvoro dece, odlučila je da prođe obuku kako bi bila sigurna da njena deca neće biti zanemarena onako kako je ona bila u svom detinjstvu. "Odrasla sam okružena stresom i napetošću", kaže. "Obećala sam sebi da neću napraviti istu grešku. Moja deca neće prolaziti kroz to."Kaže da je ono što je naučila promenilo porodičnu dinamiku i stvorilo više vremena za igru i učenje. Dok sam jednog popodneva kod nje u poseti, opisuje mi koliko je bila srećna kada je njena čevorogodišnja kći – ona najmlađa – jednom legla na tepih da prelistava enciklopediju za decu. Pri izlasku vidim tu enciklopediju na vrhu gomile knjiga, uglavnom onih za decu. Nadam se najboljem – da će te knjige doprineti da se prekine lanac siromaštva i zanemarivanja koji traje generacijama i da će pomoći da njena deca izgrade budućnost kakvu sama Argova nikada nije imala šansu da ostvari.