PITANJA I ODGOVORI O RANOM RAZVOJU DECE

Rani razvoj dece - kada počinje do kog perioda traje ( jednom ste mi pričali da počinje još u trudnoći... )?

Iako o razvoju deteta možemo da razmišljamo  kao o nečemu što počinje u od rođenja do 8 godine, prenatalni period se takođe smatra važnim delom razvojnog procesa. Prenatalni razvoj je vreme izuzetnih promena koje pomažu da se postavi teren za budući razvoj. Mozak se razvija tokom prenatalnog perioda, ali će nastaviti da prolazi kroz više promena tokom ranih godina detinjstva.

Proces prenatalnog razvoja odvija se u tri glavne faze. Prve dve nedelje nakon začeća poznate su kao germinalni stadijum, treća do osma nedelja je poznata kao embrionalni period, a vreme od devete nedelje do rođenja poznato je kao fetalni period.

Nedelju dana nakon začeća, između sedmog i desetog dana, oplođena jajna ćelija se vezuje za sluzokožu materice i placenta počinje da se formira. Otprilike dve nedelje, kada izostane prva menstruacija, embrion postaje slojeviti disk na zidu materice, a za oko četiri nedelje, glavni sistemi tela počinju da se razvijaju.

4. nedelja

Počinju da se formiraju oči, uši, nos, kičma, digestivni trakt i nervni sistem embriona. Cev za buduće srce počinje da kuca.

8. nedelja

Fetus sada ima sve organe koje će imati donošena beba. Srce funkcioniše. Kosti počinju da se formiraju.

12. nedelja

 

Prisutni su zubni pupoljci. Formiraju se nokti na rukama i nogama. Nezreli bubrezi luče urin u bešiku. Formiraju se spoljašnji genitalije. Fetus sada može da se kreće u amnionskoj tečnosti.

Razvoj mozga se ne završava rođenjem. Značajan razvoj mozga odvija se postnatalno, uključujući povećanje veličine i zapremine uz promenu strukture. Mozak se učetvorostruči između rođenja i predškolskog uzrasta. Kako deca uče i stiču nova iskustva, neke mreže u mozgu se jačaju, dok se druge veze prekidaju (“orezuju”).

Da li je razvoj samo genetski predodređen ili na njega može da se utiče?

Ono što istraživači znaju jeste da je od svih najvažniji faktor interakcija između nasleđa i okruženja.

Kevin Davies iz PBS-ove Nove  https://www.pbs.org/wgbh/nova/article/nature-versus-nurture-revisited/ opisao je jedan fascinantan primer ovog fenomena.

Apsolutni sluh  je sposobnost da se detektuje visina bilo kog muzičkog tona. Istraživači su otkrili da ova sposobnost ima tendenciju da postoji u porodicama i veruju da bi mogla biti vezana za jedan gen. Međutim, takođe su otkrili da samo posedovanje gena nije dovoljno za razvoj ove sposobnosti. Umesto toga, muzički trening tokom ranog detinjstva je neophodan da bi se omogućilo da se ova nasledna sposobnost manifestuje.

Genetika, uticaji okoline, stilovi roditeljstva , prijatelji, nastavnici, škola i kultura uopšte, su faktori koji se kombinuju na jedinstvene načine da bi odredili kako će se dete razvijati i kakva će osoba jednog dana postati.

Da li su roditelji  svesni značaja ranog razvoja?

Roditeljstvo nije urođena veština. Roditeljstvu se uči tokom odrastanja dece. Uloga zdravstvenog sistema je da kod roditelja osvesti značaj ranog razvoja, da roditeljima pruži stručnu podršku i osnaži njihove roditeljske kompeticije. Pomaganje roditeljima da izgrade i koriste osnovne životne veštine je od suštinskog značaja ne samo za njihov uspeh kao roditelja, već i za razvoj istih sposobnosti dece o kojima se staraju.

Kako roditelji mogu da se aktivno uključe u proces ranog razvoja svoje dece?

Iskustva koja roditelji i drugi staratelji pružaju tokom najranijih godina detetovog života su najvažnija iskustva  u životu pojedinca. Roditelji moraju da izgrade svoju osetljivost na detetove potrebe i da mu pruže podstcajnu brigu i negu.

Istraživanja sugerišu da je razvoj dece poboljšan upotrebom predvidljivih i urednih rutina od strane roditelja. Porodične rutine, poput onih koje se odnose na hranjenje, spavanje i higijenu, pomažu u strukturiranju dečjeg okruženja i stvaranju reda i stabilnosti koje, zauzvrat, pomažu deci da razviju veština nezavisnosti i samoregulacije učeći ih da su događaji predvidivi i da postoje nagrade za čekanje. Suprotno tome, nepredvidivo okruženje može potkopati poverenje dece u njihovu sposobnost da utiču na svoju okolinu i predvide posledice, što može dovesti do toga da deca imaju poteškoća da regulišu svoje ponašanje u skladu sa potrebama.

Dok neka deca mogu da dobiju  raznovrsna iskustva od roditelja koji su odgovorni, brižni i pažljivi, druga deca su uskraćena za  pažnju svojih  roditelja koji mogu da budu ometeni brigom o novcu, poslom  ili problemima u braku (zajednici).

Deca koja su odgajana u negujućim sredinama su sigurnija i sposobnija da se izbore  sa kasnijim izazovima, dok deca koja su odgajana u manje podsticajnom okruženju mogu da se osećaju anksiozno i ​​nesposobna da se nose sa životnim poteškoćama.

Biti roditelj je najvažniji posao na svetu i ne postoji ništa svetije od deteta.

Šta ako se roditelji ne uključe na vreme i ostaju pasivni?

Loš rani razvoj utiče na zdravlje (fizičko i mentalno), ponašanje i učenje u kasnijem životu.

Sada znamo da su negovanje u ranom životu i priroda važni za rani ljudski  razvoji. Podsticajna nega u ranim godinama ima velike efekte na učenje u školi i fizičko i mentalno zdravlje tokom čitavog životnog ciklusa.

Rana iskustva dece – veze koje deca stvaraju sa roditeljima i njihova prva iskustva učenja – duboko utiču na njihov budući fizički, kognitivni, emocionalni i društveni razvoj.

Optimizacija ranih godina je najbolja investicija koju kao društvo možemo da uložimo u obezbeđivanje budućeg uspešnog života naše dece i društva u celini.

Da li muzika utiče na razvoj dece?

Pevanje i muzika igraju važnu ulogu u našoj kulturi. Muzika je prisutna u mnogim aspektima našeg života: koncerti,  pozorište, televizija, filmovi, liturgije, praznici, proslave i nekada i vojne ceremonije. Roditelji od rođenja instinktivno koriste muziku da umire decu, da izraze ljubav i radost i da se angažuju i komuniciraju. Tiha, pozadinska muzika može biti umirujuća za bebe, posebno u vreme spavanja. Glasna muzika u pozadini može preterano stimulisati bebu. Deca prepoznaju melodiju pesme mnogo pre nego što razumeju reči. Studija iz 2016. godine na Institutu za mozak i kreativnost Univerziteta Južne Kalifornije otkrila je da muzička iskustva u detinjstvu mogu ubrzati razvoj mozga, posebno u oblastima usvajanja jezika i veština čitanja.Učenje sviranja instrumenta može da poboljša postignuća iz matematike, pamćenja i zadržavanje verbalnih informacija.

Da li ishrana utiče na razvoj dece?

Roditelji igraju važnu ulogu u oblikovanju ishrane dece . Roditeljsko modelovanje zdravih prehrambenih navika i nuđenje zdrave hrane, posebno tokom detinjstva, može da dovede do toga da deca više vole i jedu zdravu hranu. Ishrana dece (posebno konzumacija voća i povrća) povezana sa opcijama ishrane koja je zastupljena kod kuće. Roditelji su važni uzori za ponašanje svoje dece u ishrani. Međutim, ako dete odrasta u siromašnoj sredini u kojoj ne dobija odgovarajuću ishranu, možda nikada neće dostići rast i razvoj  koji  bi možda imalo da je odrastalo u zdravijem okruženju.

To je još jedan primer interakcije između prirode i nege. Dete može da potiče iz porodice u kojoj su svi visoki i možda je nasledilo ove gene za visinu, ako nema adekvatnu ishranu nikada neće ostvariti svoj puni potencijal u razvoju.

Da li fizička aktivnost utiče na rani razvoj dece?

Fizička aktivnost je dodatak dobroj ishrani. Čak i kod male dece, fizička aktivnost je neophodna za pravilan energetski balans i prevenciju gojaznosti. Takođe podržava normalan fizički rast. Roditelji mogu podsticati aktivnost male dece kroz igru ​​(npr. slobodna igra sa igračkama ili igranje na igralištu) ili sportove koji odgovaraju uzrastu. Deca koja provode više vremena na otvorenom mogu biti aktivnija i imaju više mogućnosti da istraže svoju zajednicu i komuniciraju sa drugom decom.

Kako vreme ispred ekrana utiče na rani razvoj dece?

Treba izbegavati  upotrebu digitalnih medija (osim video-ćaskanja) kod dece mlađe od 18 meseci. Postoje  višestruki razvojni i zdravstveni problemi male dece koja prekomerno koriste sve oblike digitalnih medija. Dokazi su dovoljni da se preporučuje vremensko ograničenje upotrebe digitalnih medija i za decu od 2 do 5 godina na ne više od 1 sat dnevno .Deci  se time pruža dovoljno vremena da se uključe u druge aktivnosti važne za njihovo zdravlje i razvoj  i uspostavljaju navike gledanja medija.

Postoji povezanost između gledanja televizije i prekomerne težine i neaktivnosti. Deca koja više gledaju televiziju  imaju  značajno veću verovatnoću da će biti klinički gojazna. Iako se televizija, kompjuteri i drugi ekranski mediji često koriste u obrazovne svrhe, balansiranje vremena ispred ekrana sa drugim aktivnostima može da bude  jedan od načina na koji roditelji mogu da unaprede opšte zdravlje svoje dece. 

Не значи не: Стратегије које вам помажу да научите своје дете да прихвати забране

 

Многи родитељи изражавају забринутост јер њихово дете неће да прихвати „не“ као одговор. Често ови родитељи сматрају да је важно да објасне своја размишљања, покушавајући да наведу своје дете да их разуме. Нажалост, жеља да дете разуме може лако да остане само жеља и родитељи се могу заглавити у динамици у којој претерано објашњавају својој деци. Када једном свом детету дате разумну количину објашњења, све додатно поништава сврху. А ако наставите да покушавате, вероватно ћете попустити само да бисте прекинули свађу. Попуштајући, тренирате своје дете да не прихвата ваша правила. Ако свом детету кажете: „Не, не можеш то да урадиш“,оно настави а ви поклекнете, научиће да то функционише. Дете тада зна да не мора да прихвати и „не“ за одговор. Многи родитељи уче своју децу да померају границе а да тога нису ни свесни.

 

Како можете да зауставите претерано преговарање и претерано објашњавање и научите своје дете да прихвати „не“ као одговор?

 

1. Прескочите дуел са својим дететом

Нека деца се наљуте када им се каже не, а тај бес реализују тако што се буне, плачу и не одустају од своје намере. То често може да ескалира у вриштање. А ако тада вичете на своје дете (узгред, разумем како се то лако може десити), онда сте на истом нивоу са њим. Када сте на нивоу свог детета, негирате свој ауторитет.

Свакако, када први пут вичете, ваше дете би могло да поступи онако како ви желите. Можда ће вам успети и други пут. Али доћи ће дан када вриштање неће престати, а ствари ће ескалирати до испољавања агресивног понашања.

Улазак у дуел и расправљање обично не функционише јер ваше дете тада учи да вам одговори на агресивнији начин. Ако родитељ каже да њихово дете неће да прихвати „не“ то значи да њихово „не“ не значи не. Уместо тога, то значи „настави да приговараш“, „настави да покушаваш“ или „можда ћу рећи да ако ме довољно гњавиш“.

Ако ваше дете неће да прихвати „не“ и одбија да се повинује вашем правилу,  примените ефективно ускраћивање која одговара ситуацији.

2. Успоставите свој ауторитет од раног узраста детета

Иако су ваша деца мала, треба да успоставите свој ауторитет. Што раније чврсто успоставите свој ауторитет, ваше дете ће лакше научити да „не“ значи не.

Родитељи успостављају свој ауторитет тако што постављају границе и имају структуру. На пример, не дозвољавате свом двогодишњем детету да само хода улицом. Не дозвољавате свом трогодишњем детету да буде само поред базена. Ви постављате границе и спроводите их. Ограничења успостављају структуру коју ћете користити као родитељ до краја њиховог детињства. Зато почните рано и будите доследни.

Ако су ваша деца већ старија, немојте се обесхрабрити, али знајте да ће требати више времена и упорности да се поново успостави да „не“ заиста значи не.

3. Научите како да се носите са малом децом која имају нападе беса, такозване тантруме

Понекад мала деца имају нападе беса, а када се то догоди, тешко им је да реагују на упутства. И зато родитељи то морају имати на уму.

Ако су дете има напад беса и не слуша, одведите га у собу где може да седи и одмори. То ће му омогућити да се смири. Питајте га након тога да ли је спремно да поштује правила и ако се слаже, дозволите му да изађе из собе. Ако настави да се опире, нека остане у соби док не буде спремно да сарађује. Ако ваше дете има напад беса у продавници или на било ком јавном месту, вратите се кући и примените претходно наведен начин за смиривање.

4. Окрените се и удаљите се ако ваше дете настави да се буни

Када се ваше дете опире вашим правилима или ускраћивању, најбоље је да кажете на пословни начин:

„Нећу даље да расправљам о овоме.” Затим се окрените и не реагујте на било какво узвраћање. Ако кажете „не“ а ваше дете почне да говори: „Али, али, али…“ не расправљајте се, гасите таква понашања . Ако им дате моћ да вас преокрену, они ће вас враћати изнова и изнова.

Деци је потребна разумна количина објашњења, али након што то урадите, ви им не дугујете ништа више. Tо није продуктивно.

5. Објасните правила свом детету када је смирено

Време да објасните концепте свом детету је када ствари иду глатко. Када се „страсти“ смире, седите и реците свом детету:

„Када ти кажем 'не', не желим више да разговарам са тобом о томе. 'Не значи не."

Ако је реч „не“ посебно фрустрирајућа за ваше дете, реците:

„Ако ти се не свиђа „не“, ако те то чини раздражљивим, иди у своју собу и цртај пет минута (посебно ако је дете млађег узраста,  дати конкретан предлог шта да ради, предложите оно што знате да воли и да га смирује).  Иди уради нешто што ће те смирити.”

То би требало да почнете веома рано. Ако поклекнете пред налетима беса деце која имају две, три или четири године, ви их обучавате да оспоравају ваш ауторитет. Учите их да попуштате када глуме. И они ће користити исту тактику кад год их изазовете.

Имајте на уму да ако то функционише у детињству и не буде исправљено, они ће га користити као одрасли, што ће довести до још више проблема.

6. Бити претерано строг може имати супротне резултате

Бити претерано строг није пожељно. Као родитељ, желите да током одрастања својој деци дате више слободе и покажете да су заслужила ваше поверење. Урадите то са вашим правилима како бисте задржали свој родитељски ауторитет.

Верујем да је део родитељског задатка да научи своју децу како да прихвате ограничења. Али родитељи треба да дозволе својој деци да изазову и тестирају границе на одговарајући начин. Природно је да деца тестирају границе – тако расту. Родитељи често питају: „Хоће ли ово икада престати?“ Одговор гласи: „Не би требало. Али оно што треба зауставити је свака манипулација или застрашивање које ваше дете користи.”

7. Не покушавајте да будете пријатељ вашег детета

Ваш посао као родитеља је да негујете и  подучавате своје дете и постављате границе. Улога постављања ограничења је, посебно, суштински део вашег родитељског стила. Родитељи често говоре да не воле да постављају границе. То су исти они родитељи који желе да буду пријатељи са својом децом. Разумемо то и не осуђујемо их.

Међутим, погрешно је схватање да се однос родитељ-дете односи на пријатељство, посебно у раним годинама. Вашем детету нисте потребни као пријатељ. Потребни сте му као родитељ. Однос родитељ-дете је доживотан и сложен. Ваше дете ће бити пријатељ са вама, када постане одрасла особа. И то је у реду. Будете пријатељски настројени према својој деци, разговарајте  и нека ваша порука буде јасна, а одлуке доследне.

Ово може бити тешко, посебно када сте фрустрирани, а ваше дете је „немогуће“. Важно је да будете доследни и смирени и када имате посла са нападима беса и негативизмом детета,  јер оно врло брзо прима негативна осећања и убрзо их интернализује – или се агресивно побуни против њих.

 

Ако ваше дете не прихвата када кажете „не“, схватите да сте до сада заливали и хранили то понашање и оно је расло. Очекивати да се ово понашање промени без икаквог сукоба је нереално.

Треба да поставите границе и да их се придржавате. Запамтите: ваше дете неће променити своје понашање у једном дану. Ако почињете тек када има петнаест година, свом детету сте показали да не мислите оно што кажете. Једном када нехотице научите своју децу да верују у то, потребно је време да за промене.

Ово је тешко преокренути, али родитељи то могу. Морате смислити план игре. Тај план игре треба да садржи шта ћете да урадите, како желите да се ваше дете понаша у било којој ситуацији, како да га научите да то ради, како да реагујете ако напади беса дуго трају, ако се често понављају и како да поставите границе у понашању. Ово су основе здравог родитељства и њима се учимо док одгајамо своју децу, осим ако дете нема неки озбиљан поремећај понашања.