Beata Akerman

 

IZABELA

 

 

Bajka o princezi koja je mucala

 

 

Nekada davno na dvoru su živeli kraljica i kralj. Ubrzo nakon što su se venčali, dobili su petoro dece. Dva dečaka i tri devojčice. Najstarija je bila princeza Evelina koja je uvek imala poslednju reč. Potom dva nestašna dečaka; princ Filip i princ Jakob. Veoma pričljiva princeza Luiza rođena je nakon blizanaca. I na kraju, poslednje dete je bila tiha princeza Izabela. Nije bila tiha jer nije volela da govori, već zato što su joj se druga deca smejala. Princeza Izabela je mucala. Na dvoru su je uvek opominjali da govori tečno i grdili su je kad bi zapela. Zbog toga je svakim danom postajala sve tiša.

Jednog prolećnog dana svi su se prinčevi i princeze okupili u dvorištu dvora.

"Hajde da se dobacujemo loptom! Ili da igramo klikere! Ne, znam! Hajde da preskačemo konopac! Ja ću da budem prva!" pohitala je brbljava Luiza sa predlozima i već počela da preskače.

„Ja hoću da se igramo žmurke!“ – doviknuo je Filip i sakrio se ispod kamenog stola.

"Hajde da se igramo  loptom!" Jakob je doviknuo još glasnije.

Izabela je i dalje ćutala pa je Evelina podigla glas:

"Danas ćemo da se igramo pozorišta. Izmislićemo priču i svako će imati svoju ulogu. Kada budemo znali priču napamet, pokazaćemo je našem ocu, kralju i majci, kraljici." Kao i uvek, njen predlog je preovladao.

„Ja ću da budem vitez, zvani Hrabri“, rekao je Filip. „A ja ću da budem vitez, zvani Pravedni“, rekao je Jakob koji nije želeo da bude manje važan od svog brata.

"Možete. Takmičićete se na viteškom turniru gde ćete pokušati da osvojite princezino srce", dodala je Evelina.

„Luiza, ti ćeš biti njihova princeza, a ja ću biti kraljica i imaću glavnu reč“, podelila je uloge.

„Š-Š-Šta je z-z-za m-m-mene?“ konačno progovori Izabela.

„Ne možeš da glumiš sa nama “, strogo je odgovori Evelina.

„Zašto n-n-ne?“ pobuni se Izabela?

"Slušaj sebe, jedva možeš da govoriš!" nasmeja joj se Filip.

„Ja-ž-želim da b-b-budem dobra vi-vi-vi ...“ nije mogla da završi reč vila.

"Nećeš biti vi-vi-vi!" doviknuo je Jakob.

„Dok ne naučiš da govoriš kao mi, ne možeš da se igraš s nama“, dodala je Luiza.

"Zato odlazi", reče na kraju  Evelina.

U svoj svojoj tuzi Izabela je otrčala do parka dvora. Sakrila se iza žive ograde od ruža i gorko zaplakala. Iznenada je začula kako prelepa ptica peva iznad nje. Podigla je pogled i ugledala sićušnu pticu u žbunu.

„Ko o-o si t-t-i što tako l-l-lepo peva?“

„Ja sam slavuj i samo tako mogu da pevam“, pevao je slavuj. "A ko si ti?"

„I-I-Izabe-bela“, odgovori princeza.

„A zašto si tako tužna? upita slavuj.

"Ja-ja se plašim da g-g-govorim. S-S-sve što kažem, je ogrešno", zamuca Izabela i ponovo zaplaka.

„Nije ništa pogrešno ako ne govoriš kao drugi. Čak i svaki slavuj peva drugačije", tešio ju je slavuj. I Izabela mu poverova.

Od tada je trčala svakoga jutra, pre izlaska sunca, u park i do žive ograde. Slavuj je čekao da joj otpeva jutarnju pesmu. I kako je prelepo pevao! Glasne zvuke menjao je sa zapevujućim, tužne sa veselim, nekad je pevao nežno tako da se jedva čulo, a nekad je pevao tako glasno i ponosno da je njegovo pevanje odjekivalo po celom parku dvora.

Slušajući takvog majstora, Izabela je stekla hrabrost i otvorila svoje srce. Počela je da mu priča svoje omiljene priče. Dok je to radla na poseban način je menjala glas: nekad je šaputala kao šumska vila, nekad je bila gruba i glasna kao gruba i stroga kraljica, nekad je govorila čarobno kao mala beba, a nekad glasno poput starog patuljka. Mogla je da govori brzo ili polako, visokim ili niskim glasom. A kada je imitirala likove iz bajki, ni malo nije zamuckivala.

„Zaista si rođena glumica“, rekao je slavuj iznenađeno i bio je veoma ponosan na svoju novu prijateljicu.

"O-O-Onda ću u-u-uvek da g-g-glumim. P-P-Pretvaraću se da s-s-sam neko drugi i neću više z-z-z-zamuckivati. OO-Ostala d-d-deca će me voleti i igraće se sa mm-mnom “, brzo reče Izabela.

"O, ne", zacvrkuta slavuj. "Ne možeš se zavaravati tuđim glasom. Kad svoj glas pozajmiš liku iz bajke, u redu je da promenš glas, ali u suprotnom budi ono što jesi i govori kao što govoriš. Tvoj govor te čini posebnom kao što moje pevanja mene čini posebnim. Druga deca moraju da te prihvate i vole onakvom kakva jesi. "

"Ali k-k-kako da im to k-k-kažem? Oni č-č-čuju samo moje za-za-zamuckivanje!"

"Smislićeš nešto. Nije važno kako govoriš, već šta govoriš. Zapamti to!" slavuj je poslednji put zacvrkuta i odlete u toplija mesta sa ostalim pticama selicama. „Vidimo se sledećeg proleća“, odjeknulo je dok je slavuj nestajao u daljini.

„Setiću se toga“, šapnula je Izabela u sebi i mahnula slavuju.

Izabelin sedmi  rođendan je bio blizu. Njen otac, kralj i njena majka, kraljica, imali su naviku da ispune po jednu želju za svako dete na njegov rođendan, a taj dan takođe nije bio izuzetak.

Noći uoči rođendana, Izabela je neumorno smišljala šta da poželi za svoj rođendan. Novu lutku? Kocke? Nove bojice, možda? Razmišljala je o tome sve do zore, i sinula joj je dobra ideja. Otrčala je do spavaće sobe dvora i izjavila ocu, kralju i majci kraljici:

„Želim za svoj r-r-rođendan da E-E-Evelina, Luiza, Jakob i F-F-Filip m-m-mucaju ceo dan.“

Njenom ocu, kralju i njenoj majci, kraljici ova želja je bila veoma neobična, ali njen otac, kralj je ipak naredio da Izabelina braća i sestre moraju da mucaju od jutra do večeri. I to su i uradili zato što je to bila kraljeva naredba i niko se nije usudio da je prekrši.

Izabela je pomno i tiho posmatrala. Prvi problemi su se pojavili već za doručkom.

„Ja-ja-ja ž-ž-želim j-j-još malo p-p-p ...“ pre nego što je Evelina uspela da završi reč pecivo, Jakob joj je dao veliku kašiku putera.

„Š-š-šta to r-r radiš?“ ljutito upita Evelina.

„Mislio je da ćeš da h-h-hoćeš još pu-pu-pu“, pokuša Filip da izmuca rečenicu.

„Trebalo je da k-k-k-kažeš r-r-ranije. M-M-M ...“ Jakov pokuša da pomogne Filipu.

"M-M-magarac? M-M-majica? M-M-marama?" Luiza pokuša da pogodi reč.

„M-M-majmun!“ Filip konačno izgovori nakon dugog napora i ljutito dodade: „I n-n-ne po-po-pokušavaj da pogodiš re-re-reč ako ne znaš š-š-š-šta sam  h-h-hteo da kažem!“

„Ja sam mislila da ti pomažem“, rekla je njegova sestra usvoju  odbranu, a Filip je dodao: „P-P-Pa, nisi.“

Posle popodnevne dremke, počela je zabava. Svi rođaci, zajedno sa decom iz obližeg kraljevstva, došli su da čestitaju rođendan Izabeli.

„Zašto svi tako čudno govorite? Malo su se začudili gosti.

„T-t-to je bila I-I-Izab-b-bel-ina ž-ž-želja za njom r-r-r ...“ Luiza je pokušavala da odgovori zamuckujući. U tom trenutku jedan od rođaka udario ju je po leđima. „Da li ćeš sada normalno da govoriš?

„N-N-Ne ...“ Luiza se udaljila. Nije očekivala da će je rođak udariti po leđima.

"Da li vam je nešto zapelo u grlu? Možda će vam pomoći ako to iskašljate!" drugi rođak je pokušao da pomogne. Svi su počeli da kašljucaju. Kada ovo nije pomoglo, malim gostima je bilo dosta.

„Dobro si, samo si previše lenja za govor“, rekli su uvređeno i otišli.

„H-H-hajde da se i-i-igramo ž-ž-žmurke!“ - doviknu Filip za njima.

„I-I-Idemo do j-j-jezerceta da bacamo k-k-k-kamenčiće!“ Jakob se trudio da bude glasniji od svog brata.

Deca su se počela smejati. Što su se više smejali, to su blizanci više mucali i što su više mucali, to su im se više smejala druga deca.

„Z-z-zašto se s-s-smejete?“ Evelina je pokušala da ih ukori.

„Jeste li to čuli? Z-z-zašto ...“, ponovila su deca Evelinine reči i nisu mogli da prestanu da se smeju. Evelina, Jakob, Filip i Luiza su prestali da govore. Nije bilo igre a tortu su pojela samo deca koja su bila pozvana na rođendan.

„Svi nam se s-s-smeju i svi nas imitiraju “, rekla je Luiza. „Želim da g-g-govorim, ali niko  ne s-s-s-sluša“, dodala je ona.

„I-I-I niko ne-ne-ne ne želi da se igra sa nama“, žalili su se Filip i Jakob.

"Ovo je-je užasno!" viknuše svi.

„Z-Z-Zar nisi mogla da poželiš nešto d-d-drugo?“ - ljutito upita Evelina.

"Imam dovoljno ii-igračaka, ali nn-nemam  nnn-nikoga sa kim bih se igrala. Želela  sam da po-po-pokažem koliko sam tužna jj-jer mi se s-s-smejete, ne slušate mm-me i ne želiteda se ii-igrte sa mnom ", odgovori Izabela.

Iznenada, nemajući šta drugo da kažu, Evelina, Luiza, Filip u Jakobu počeše da plaču. Tek sada su razumeli Izabelinu želju za rođendan. I Izabela je imala suze u očima. Rekla je tiho: „Ja-ja-želim da me volite “, pokrila je lice rukama i zaplakala. Tada je odjednom osetila da je neko grli. Bila je to Evelina.

"Žao mi je što sam te toliko puta povredila. Nikad ti nisam pokazala da te volim", i  još je čvršće zagrlila svoju sestricu, izgovarajući reči koje je Izabela toliko dugo čekala: "Volim te."

„I meni je isto žao zbog svega“, zajeca Luiza. Izabela je ispružila ruku prema Luizi i  zagrlila je. „Volim i ja tebe “, šapnula je i Izabela joj se nasmešila.

„Ima li mesta za nas? u isto vreme upitaše blizanci  . Svi su se pridružili Izabeli u jedan veliki zagrljaj.

"Od sada ćemo se svi zajedno igrati i niko od nas neće da ti se smeje jer mucaš. Šta želiš da uradimo kada ponovo zamuckuješ?" pitao je Jakob.  „I kako želiš da se svi zajedno igramo?“ uskoči Filip sa pitanjem.

Izabela je govorila, a ostala deca su je prvi put slušala veoma pažljivo. Rekla im je sve što joj je na umu. Evelina je uzela papir i zapisala sve što im je sestra rekla da nikada ne zaborave.

Pred kraj njenog sedmog rođendana, Izabelinih sedam pravila zapisano je na papir.

 

 

Sedam pravila naše Izabele, princeza koja muca:

 

1. Ako čujete da neko zamuckuje, nemojte mu se smejati jer će biti tužan.

2. Slušajte ga / je.

3. Ne odbacujte ga / je samo zato što on / ona zamuckuje.

4. Ne mešajte se kad govori.

5. Ne pogađajte reči koje pokušava da kaže, jer ne znate šta želi da kaže.

6. Ako mu kažete da ne muca, nećete poboljšati stvari. I dalje će mucati.

7. Igranje je za svakoga i zato svako može da se igra.

 

 

Sledećeg jutra deca su stavila papir na kapiju dvora kako bi svi u kraljevstvu mogli da ga pročitaju. Od tada pa na dalje, niko se nikada nije smejao ljudima koji su mucali.

 

 

Izabela: Pravljica o princeski, ki je jecljala (prevedeno, Izabela: Bajka o princezi koja je mucala) je knjiga za decu Beate Akerman sa Fakulteta za socijalni rad, Univerziteta u Ljubljani, Slovenija. Knjiga je na Slovenačkom ali je prevedena na Srpski. Autor, osoba koja muca, osvojila je specijalnu nagradu u Austriji za najbolju internacionalnu knjigu za decu i omladinu. Knjiga je dostupna za kupovinu po ceni od 7,5 Evra, od autora koga možete kontaktirati preko e-mail adrese beata.akerman@gmail.com. Ova online kopija knjige je ovde objavljena uz dozvolu autora.Prevela: Danijela Krunić, logoped u Razvojnom savetovalištu, Dom zdravlja Kragujevac, Srbija.